Vodeničarski posao s kolena na koleno
Pavle Petrović je tri decenije radio kao trgovački putnik, a onda se vratio u porodičnu kuću u požeškom selu Gorobilje na zapadu Srbije, i nastavio vodeničarski posao.
Vodenicu potočaru sagradio je Pavlov deda 1937. godine na reci Đetinji.
„Kada zavolite ovaj posao, ne izlazite iz vodenice. Posebno ako je to u genima, a okruženi ste ambijentom u kojem prosto zaboravite tešku svakodnevicu i sve stresove“, rekao je za Radio Slobodna Evropa (RSE) Pavle Petrović.
On kaže da posao vodeničara nije lak, ali da je želeo da nastavi porodičnu tradiciju. Petrovićeva vodenica spada u moravski tip, takozvane „podlivanjače“, kojih je u Srbiji ostalo malo.
„Svaki kilogram brašna pređe preko mojih ruku osam puta. Godišnje sameljem oko deset do petnaest tona, pa puta osam, izračunajte koliko je to. Ali bio sam sportista, te je ovaj posao i neka vrsta kondicije“, kaže Petrović.
Najmlađi vodeničar
On u vodenici melje pšenicu u integralno brašno, kukuruz sa svoje i njiva prijatelja i heljdu i raž, koje nabavlja na visoravnima požeškog kraja.
„Sve vrste brašna koje izlaze iz ove vodenice nastaju od čistih, kvalitetnih žitarica, i sve mora biti zdravo i na tradicionalni način samleveno. U ovom kraju sam najmlađi vodeničar. U okolini Požege ostale su još dve vodenice potočare, ali ovakve autentične, stare skro osam decenija, sa kompletnom opremom koju je ostavio moj deda, više nema“, rekao je Petrović.
O kvalitetu pšenice i kukuruza brine Pavlova supruga Mira Petrović. Ona i pakuje brašno koje izađe ispod vodeničkog kamena i koje se kod porodice Petrović može kupiti.
„Zadužena sam i za kontrolu vodenice kada Pavle nije tu ili radi drugi posao. Uvek moram da pazim koliko ima žita, da ne ide ’prazan’ kamen. A što se tiče fizičkih poslova kojih je ovde dosta, oslobođena sam“, rekla je za RSE Mira Petrović.
Nastavak stare tradicije
Mlađo Pavićević je prijatelj porodice Petrović, koji je uz Pavlovog oca takođe naučio vodeničarski posao.
„Dolazio sam svaki dan i sve sam gledao. Naučio sam da kada vodenički kamen postane gladak, treba ga odmah potklesati da dobije hrapavu površinu kako bi žito moglo da se samelje na pravi način. I tako, malo pomalo i ja sam savladao sve tajne vodeničarskog posla“, rekao je Pavićević.
Uz posao, Petrovići ispred vodenice organizuju i druženja uz reku Đetinju.
„Zadovoljstvo je biti pored vode i slušati i reku i vodenički kamen. Ovde je posebno zadovoljstvo za mene kada se ispred vodenice skupe moja unučad i deca. Često dolaze moji prijatelji, i događa se da uz piće pripremimo jagnjetinu ili prasetinu“, priča Pavle Petrović.
On dodaje da im probleme zadaju poplave, ali da je od oca i majke naučio kako treba evakuisati vodenicu i sav njen inventar.
Stara vodenica Petrovića ima svoju tradiciju i svoje mušterije, zbog čega nemaju dilemu da ovaj posao treba da se nastavi.