Jedini obućar Stare čaršije u Novom Pazaru
Staru čaršiju u Novom Pazaru, osim nekoliko značajnih spomenika kulture iz perioda od 15. do 19. veka, nekada je činilo i niz zanatskih i trgovačkih objekata sa starim zanatima, od kojih je većina izumrla, dok ostali polako nestaju.
Jedan od nekoliko lokala koji odoleva vremenu i novim zanimanjima je radnja za popravku obuće Fikreta i Izeta Nikšića, u čijoj porodici se taj posao prenosi sa kolena na koleno.
Njihov deda Redžep otvorio je radnju u januaru 1945. godine, koju je potom nasledio njihov otac Zaim, koji je decenijama u Novom Pazaru bio sinonim za spašavanje obuće od bacanja.
Fikret (63) je od pete godine bio stalno uz oca, voleo je da provodi vreme u radnji, pa je čak i kao školarac u ćošku imao svoje mesto za pisanje domaćih zadataka, ali je sve to vreme iz prikrajka učio i obućarski zanat.
“To je bilo neko drugo vreme, nije bilo ovoliko cipela, već pretežno opanci. Dopalo mi se to što je u radnji uvek bilo živo, dolazili brojni naši sugrađani, tako da sam ovde upoznao brojne prijatelje“, priča Fikret za Radio Slobodna Evropa (RSE).
Radnja se zove “Sport’“ jer je njegov otac bio fudbaler, kao i stric, a ovde je dolazilo mnogo sportista.
„Bilo je to mesto sretišta ljudi iz grada, ali bi se svi povukli kada neka mušterija dođe, nikada nisu smetali. Ovde se pričalo o sportu, o životu, o gradu “, kaže on.
Njegov otac je želeo da Fikret završi fakultet, da ne bude zanatlija, međutim iako je jedno vreme proveo studirajući u Beogradu, nešto ga je vuklo da se vrati u Novi Pazar i ovu radnju.
“Nije mi žao, jer smatram da me je radnja napravila čovekom. Ovde sam upoznao mnogo dobrih ljudi, ljudi na funkcijama, zanatlija i onih koji su deo elite ove čaršije. Gde god da odem svi me poznaju, a sve u životu što sam najlepše doživeo bilo je upravo u ovoj radnji. Svraćaju mi svakodnevno prijatelji, poznanici, bez bilo kakvih nacionalnih podela, ćaskamo, družimo se i tako nam život prolazi“, kaže ovaj Novopazarac.
Radnje koje su nestale
Kroz setu se priseća svih radnji koje su nekada krasile novopazarsku staru čaršiju, koja je odisala bogatstvom života, od kafedžija, pekara, podkivača, kazandžija, krnara, do vunovlačara i sajdžija.
Osmanski putopisac Evlija Čelebija koji je sredinom 17. veka prolazio kroz Novi Pazar napisao je da čaršija ima 1.100 dućana, a da se u mnogima izrađuju katanci, čekići, tabandže i drugo oružje.
“Ovde je danas teško osetiti miris tog starog Pazara, ostalo je samo još nas nekoliko radnjica tu... Šteta za Novi Pazar, jer ovo nije više stara pazarska čaršija. Gradska uprava je dozvolila da se nad mnogim lokalima podignu spratovi, tako da ovo više ne liči na staru čaršiju“, kaže Fikret.
Budućnost neizvesna
Iako tvrdi da od popravke obuće može normalno da se živi, ali ne kao ranije, ipak nije siguran da će četvrta generacija nastaviti ovaj posao, jer je jedan njegov sin završio ekonomiju, drugi je okrenut ka medicini, a ćerka je vaspitačica u obdaništu.
Kaže da se danas popravlja samo skupa i kvalitetna obuća, jer se ne isplati popravka jeftine, pa tako preporučuje svima da se drže kožnih cipela, koje nikada neće umreti.
“Neka druga moda je došla, većina nosi patike, pa i u kombinaciji gde baš i ne idu“, kaže Fikret.
On podseća i na staru poslovicu koja kaže: „Pogledaj ga u obuću, pa ga pusti u kuću“.
„Cipela i čarapa uvek treba da su vrhunskog kvaliteta. Ono što je kvalitetno, to i traje, ostalo je za bacanje, a ne za popravku. Volim da vidim lepu cipelu, da ljudima lepo stoji, da je čista i pedantna“, zaključuje ovaj vrsni majstor.