Joja: Rusija se ponaša kao na Jalti 1945.
Ruski predsednik Vladimir Putin je sada zaoštrio situaciju jer može mnogo toga da dobije, a malo da izgubi, kaže za RSE Julija Žoža (Iulia Joja), profesorka Univerziteta Džordžtaun u Vašingtonu i savetnica nekadašnjeg rumunskog predsednika Trajana Baseskua.
„Zapad je u vreme administracije američkog predsednika Džoa Bajdena mnogo predvidljiviji, nego prethodno Donalda Trampa. Stoga Putin može sebi mnogo više da dopusti igru mačke i miša“, smatra Žoža.
Prema njenom mišljenju, Rusija pokušava da dovede Sjedinjene Američke Države (SAD) u situaciju kao na Jalti 1945. godine.
„Kao da Sovjetski Savez nije izgubio kasnije Hladni rat, kao da smo u 20 veku. Ukrajina, Poljska, baltičke zemlje, Rumunija i ostale na istoku Evrope insistiraju na slobodi izbora da li žele da budu sa Rusijom, Zapadom ili neutralne“, naglašava Žoža.
Ona ocenjuje da će Putin pokušati da izbegne poteze koji bi bili okidač za Zapad da uvede žestoke sankcije, poput isključivanja Rusije iz međunarodnog sistema plaćanja (SWIFT). Stoga će se fokusirati na instaliranje nove vlade u Kijevu, koja neće biti izrazito proruska i dalju ekonomsku destabilizaciju Ukrajine, kaže Joja.
Ona je jedna od autora izveštaja Škole naprednih međunarodnih studija vašingtonskog Univerziteta Džons Hopkins i Vilson centar u kome se sugeriše da bi pristanak Grčke, Španije, Rumunije i Slovačke – koje ne priznaju Kosovo – da ono postane članica NATO partnerstva za mir dovelo do transformacije dijaloga između Beograda i Prištine i smanjilo uticaj Rusije i Kine na Balkanu.
Prema njenim rečima, Zapadni Balkan nije prioritet za Rumuniju, već situacija u regionu Crnog mora, zbog čega se teško može očekivati promena njenog stava imajući u vidu i tenzije oko položaja mađarske manjine u njoj, te politika Vlade Viktora Orbana.
„Zvanični Bukurešt uviđa da su srpske vlasti veoma bliske Rusiji, Kini, zatim Orbanu, da su antievropski orijentisane. Međutim, koliko god to nekoga može da razočara i (Aleksandar) Vučić koristi tu situaciju, to u Rumuniji ne dovodi do promene politike i povećanog angažmana u rešavanju tog pitanja“, ističe Joja.
Putin se igra mačke i miša
RSE: Rusija se već godinama žali da Zapad ne uvažava njene bezbednosne interese i zabrinutosti. Međutim, zašto je baš sada podigla tenzije razmeštanjem vojske u blizini granice sa Ukrajinom?
Žoža: Putin već duži niz godina koristi Zapad, odnosno SAD i NATO kao žrtvenog jarca za rešavanje domaćih problema i projektovanja moći Rusije na međunarodnom planu. Sada je zaoštrio situaciju jer može mnogo toga da dobije, a malo da izgubi. Zapad je u vreme administracije američkog predsednika Džoa Bajdena mnogo predvidljiviji, nego prethodno Donalda Trampa. Stoga Putin može sebi mnogo više da dopusti igru mačke i miša.
Doduše, on nije savršeno precizan u svojim kalkulacijama, tako da nije predvideo da će Zapad sada drugačije reagovati nego 2014.
Pre neki dan sam razgovarala u podkastu sa bivšim estonskim predsednikom Ilvesom (Tomas Hendrik) i pitala ga zašto sada stalno govorimo da će Rusija uskoro napasti, što ranije nismo činili.
Ilves je rekao da su postojali obaveštajni podaci da će Rusija anektirati Krim, ali je to za medije i ostatak sveta bilo veliko iznenađenje. Bajdenova administracija možda ne želi da ponovi istu grešku zato obelodanjuje sve informacije. Stoga mi se čini da smo se našli u informativnom ratu koji Putin nije mogao da predvidi, kada je reč o postupcima Zapada.
Ipak, ako govorimo o benefitima i ceni po Rusiju, ti benefiti su i dalje veliki u smislu međunarodnog priznavanja i legitimiteta, a kada je reč o ceni pomeranje trupa i njihovim manevrima – to ne košta previše.
RSE: O kojoj vrsti legitimiteta se radi kada se odnosi Rusije i Zapada sve više zaoštravaju?
Žoža: Kao sile koju doživljavaju ozbiljnije nego ranije, jer iz ugla Rusije, svet nije posvećivao dovoljno pažnje njenoj moći i zahtevima. Gledano kroz tu prizmu, pozicija Rusije je moćnija u evropskom bezbednosnom sistemu nego što je bila pre nekoliko meseci.
Zemlje Centralne i Istočne Evrope imaju pravo na izbor
RSE: Da li Rusija može da dobije neke koncesije koje je tražila, poput garantovanja da Ukrajina neće ući u NATO, ili čak povratak na stanje iz 1997. u državama koje tada nisu bile članice NATO-a?
Žoža: Ukrajina je samo jedan deo u ovoj slagalici. Rusija traži u najmanju ruku i povlačenje američkih vojnih resursa iz istočnog krila NATO-a, ignorišući tako ostale članice ovog bloka koje nisu nuklearne sile. Takođe, paralelno sa ovim zahtevima, Putin nas veoma često podseća da ima nuklearno oružje preteći njime.
Rusija pokušava da dovede SAD u situaciju kao na Jalti 1945., kao da Sovjetski Savez nije izgubio kasnije Hladni rat, kao da smo u 20. veku. Ukrajina, Poljska, baltičke zemlje, Rumunija i ostale na istoku Evrope insistiraju na slobodi izbora da li žele da budu sa Rusijom, Zapadom ili neutralne.
Rusija u osnovi traži od SAD-a da odustanu od zemalja „koje im ne pripadaju“, prema tumačenju Moskve. Međutim, u pitanju je pogrešno shvatanje, jer SAD nisu u stanju da to učine i takva odluka ne bi imala legitimitet.
Čak i da SAD u apsurdnom scenariju poruče Rusiji da može da uđe u Ukrajinu, baltičke i ostale zemlje na istoku – to se neće desiti i ne zavisi od zvaničnog Vašingtona. Rusija se ponaša kao sila iz 20. veka koja misli da može da pregovara sa drugom supersilom, uz pretnju vojne intervencije.
Ukrajini preti ekonomski kolaps
RSE: Međutim, ako NATO ostane na istoku Evropu, sa približavanjem Ukrajine čije stanovništvo sve više podržava njeno članstvo u ovoj organizaciji, za razliku od vremena pre aneksije Krima, postavlja se pitanje šta Rusija dobija. Rekli ste da Putin malo šta može da izgubi, međutim, u slučaju rata ruske trupe neće moći baš tako brzo da poraze ukrajinsku vojsku.
Naprotiv, možda postoji rizik da se zaglave kao sovjetska armija u Avganistanu 1980-ih. Dakle, postoji rizik od žrtava i na ruskoj strani što bi svakako izazvalo nezadovoljstvo domaće javnosti. Na kraju, Putin ovim potezima homogenizira NATO, u kome postoje razlike. Takođe, ako se posle višemesečnog gomilanja trupa Rusija povuče Putin rizikuje da ne bude shvaćen ozbiljno.
Žoža: To tako izgleda ako se situacija posmatra između dva ekstrema – sveopšte invazije i potpune pasivnosti ruskih trupa. Međutim, poslednjih dana stižu informacije o incidentima, kao što su granatiranje dečjeg vrtića, glasine o bombama u školama, što sve može biti uvod u sukob.
Tačno je da je ovo do sada neviđeno gomilanje ruskih trupa sa tri strane - na njenoj teritoriji, na moru i u Belorusiji – veoma skupo. No, postoje i scenariji koji ne koštaju mnogo kao što je vođenje psihološkog rata koji može dovesti i do državnog udara. Ima informacija o prisustvu pripadnika ruske službe bezbednosti (FSB) u Kijevu.
Tu je i ekonomski rat koji je već bacio Ukrajinu na kolena, pa se postavlja pitanje koliko će građani podržavati vlast Volodomira Zelenskog ako će ova zemlja, kako se procenjuje, finansijski krahirati za mesec dana.
Mala ekonomska podrška sa Zapada ne može mnogo pomoći. Stoga je to veoma skupo po Ukrajinu, a jeftino za Putina. Dakle, u igri su mnogi scenariji između pomenuta dva ekstrema poput izbora nove vlade u Kijevu, koja u najmanju ruku neće biti otvoreno proruska, ali ni prozapadna kao sadašnja.
U igri pokušaj instaliranja druge vlade u Kijevu
RSE: Teško je i nezahvalno predviđati, ali koji je scenario najizvesniji?
Žoža: Nemoguće je procenjivati jer bi to značilo da znam šta Putin smera, a mislim da ni on sam još nije siguran koji će potez povući.
Mnogi smatraju da je Putin veoma racionalan i pragmatičan, što je tačno kada je reč o drugim delovima sveta, kao što je Bliski istok. Međutim, u slučaju Istočne Evrope on nastupa i emocionalno, kao uostalom i svi mi iz ove regije. Stoga pravi greške.
Ako analiziramo situaciju kroz prizmu što većih dobitaka i manjih troškova po Rusiju, to bi značilo izbegavanje kritične tačke koja bi bila okidač za Zapad, pre svega za SAD, a i onda i Evropu da uvedu žestoke sankcije. O tim kaznenim merama se još pregovara, na primer da li bi Rusiju trebalo isključiti iz međunarodnog sistema plaćanja (SWIFT).
Dakle, za Putina je dilema kako da nastavi kampanju, uključujući i vojnu, a da izbegne takve sankcije. U SAD postoji saglasnost obe partije o žestokim merama u slučaju ruske invazije. Međutim, ako dođe do neke vrste državnog udara u Kijevu, onda se to ne može lako pripisati određenoj osobi ili zemlji, kao što nije jednostavno ni u slučaju sajber napada.
To znači da Putin može kalkulisati sa raznim vojnim i drugim merama protiv Ukrajine koje Zapad ne može lako da mu pripiše, kako bi izbegao rigorozne sankcije, a da pri tom uspe u naumu da se u Kijevu instalira vlada koja u najmanju ruku nije previše antiruska.
Ukrajina neće skoro ući u NATO
RSE: Ove tenzije u odnosima Rusije i Zapada traju već godinama, pa i decenijama. Moskva je zatražila garancije od NATO-a i SAD, uključujući i o neširenju Severnoatlantske alijanse dalje na Istok. Da li će Zapad ignorisati zahteve Rusije i nastaviti širenje, ili će joj ponuditi nešto konkretno kako bi je umirila?
Žoža: NATO malo šta može da uradi bez SAD. Dakle, dok je Severnoatlantska alijansa pod vođstvom Vašingtona ne mislim da će biti većih ustupaka, kao što je povlačenje američkih trupa iz Istočne Evrope, pa čak i NATO-a u celini.
Drugačija je situacija sa Zapadnom Evropom, pre svega Francuskom i Nemačkom koje preko Normandijskog formata pokušavaju da izdejstvuju dogovor. Stoga je u interesu Rusije da poštuje sporazum Minsk 2. Međutim, SAD nisu bile za pregovaračkim stolom kada je dogovoren pomenuti dokument koji izjednačava žrtvu i agresora, zbog čega nije povoljan po Ukrajinu.
Dakle, SAD i dalje imaju ključnu ulogu u NATO-u, ali je pitanje u kojoj meri će uspeti da ubede članice iz Zapadne Evrope oko jedinstvene politike prema Ukrajini. Koliko je američko vođstvo nužno u očuvanju evropske bezbednosti pokazuje primer gasa koji ponestaje na starom kontinentu, pa Vašington lobira kod trećih zemalja da isporuče ovaj energent u situaciji kada Rusija smanjuje pošiljke, iako Evropljani i dalje insistiraju da je ovo samo komercijalno a ne i bezbednosno pitanje.
Kada je reč o članstvu Ukrajine u NATO-u, to se neće uskoro desiti zbog ruske agresije i s tim u vezi pozicije Francuske i Nemačke koje su na samitu u Bukureštu 2008. bile protiv proširenja Alijanse na taj prostor (Ukrajina i Gruzija).
Gorbačovu ništa nije obećano
RSE: Rusija traži povlačenje NATO-a na granice pre 1997. U tom kontekstu se ponovo aktuelizuje pitanje da li su zapadni lideri prevarili Mihaila Gorgačova u vreme ujedinjenja Nemačke 1990-ih kada su mu, navodno, usmeno obećali da neće biti širenja Alijanse, te je tada jedino bila dilema da li će prostor bivše Istočne Nemačke biti vojno neutralan ili razmeštene samo nemačke trupe a ne i iz ostalih članica Alijanse.
Žoža: Krajem prošle godine izašla je knjiga Meri Sarot (Mary Sarotte) „Niti jedan inč: Amerika, Rusija i stvaranje posthladnoratovske pat pozicije“ (Not One Inch: America, Russia, and the Making of Post-Cold War Stalemate). Ona je proučavala arhive i zaključila je da nema nijednog pisanog dokumenta.
I prevodilac Mihaila Gorbačova je u nedavnoj knjizi potvrdio da nema konkretnih pisanih sporazuma o tom pitanju.
Generalno, ja se uzdržavam od učešća u raspravama da li je širenje NATO-a bila greška, jer nas to uvlači u rusku teoriju o sferama uticaja. Sovjetski Savez je izgubio Hladni rat, što je dovelo i do njegovog raspada. Kao rezultat toga zemlje Istočne i Centralne Evrope su postale suverene, nezavisne i slobodne. Stoga su imale pravo da odluče da li će ući u NATO, što je većina učinila dok neke nisu.
One su, pa čak i zemlje koje nisu deo Severnoatlantske alijanse, poput Ukrajine i Gruzije, podnele velike žrtve u Avganistanu i Iraku da bi mogle da se pridruže ovom savezu.
Prepuštanje Vašingtonu ili Moskvi da odlučuju o sudbini ovih zemalja suprotno je cilju i ideji SAD o slobodnoj Evropi. Zato su SAD decenijama pomagale državama u ovom delu Evrope da povrate svoju nezavisnost i slobodu izbora.
Stoga nisam sklona raspravama da li je nekome nešto usmeno obećano, jer to i ne može da se učini u ime drugih zemalja. Na kraju krajeva, ako govorimo o obećanjima, Rusija je prekršila mnoga. Čak i da je Zapad dao takvo obećanje početkom 1990-ih da neće biti proširenja NATO-a, ne vidim razloga da se ovim zemljama ne omogući sloboda izbora.
Američke rakete u Rumuniji, garant stabilnosti
RSE: Rumunija deli granicu sa Ukrajinom dužu od 600 kilometara. Na njenoj teritoriji se nalazi baza Deveselu u kojoj su razmeštene američke rakete. Postoji li zabrinutost u zemlji od posledica eventualnih sukoba u njenom susedstvu?
Žoža: Odluka da se u bazi Deveselu razmeste američke rakete doneta je imajući u vidu nestabilnost regiona. Predsednik Basesku, za koga sam radila, i drugi zvaničnici decenijama su pokušavali da predoče zapadnim partnerima bezbednosne probleme u regionu Crnog mora zbog agresije Rusije, bilo da je reč o Moldaviji, Ukrajini ili Gruziji.
Ako se sećate, u vreme kada je predsednik SAD-a bio Džordž Buš Mlađi najpre se razmatralo razmeštanje raketa u Češkoj Republici, ali je ona to odbila. Onda je Rumunija ponudila da se instaliraju na njenoj teritoriji, jer je procenila da je to bezbednosna garancija protiv ruske agresije.
Domaća javnost podržava ovaj projekat iako promoskovska propaganda označava bazu u Deveselu kao pretnju po bezbednost Rumunije jer je ranjiva na ruski napad. Međutim, kako u domaćoj javnosti tako i među elitima postoji saglasnost da je američki raketni štit izvor sigurnosti, a ne nesigurnosti.
RSE: Rusija pokušava da utiče na politiku pojedinih članica EU, pre svega u Mađarskoj, zatim Bugarskoj. Postoje li segmenti društva i elita u Rumuniji naklonjenih Moskvi?
Žoža: Ima bivših političara koji naginju Rusiji i pozivaju na preispitivanje i poboljšanje odnosa sa njom, ali njihov broj je marginalan.
Govorilo se da je nova ultradesničarska partija (AUR), čije je formiranje obelodanjeno u Londonu, možda blagonaklona prema Rusiji i da je ona finansira. Ušla je u parlament i sada je u opoziciji. Međutim, ona se sada suočava sa unutrašnjim podelama, jer se jedan njen deo zalaže za ujedinjenje sa Rumunijom, a što je u suprotnosti sa interesima Rusije.
Većina partija je distancirana prema Rusiji, kao i njihovi birači. Taj odnos se može uporediti sa situacijom u Poljskoj, možda nije tako drastičan, ali se ljudi veoma dobro sećaju iskustava iz prošlosti kada je Rumunija bila deo bloka predvođenog Sovjetskim Savezom.
Rusija nije previše prisutna ni ekonomski u Rumuniji, osim delimično u energetskom sektoru što pomalo zabrinjava. Takođe, zabrinjava ruska kampanja na rumunskom koju vodi preko pojedinih kanala u Moldaviji.
U toj kampanji se potencira kako EU iskorišćava Rumuniju, zatim razne teorije konspiracije oko pandemije, što nije bez uticaja. To svakako zabrinjava, ali je fenomen koji nije vezan samo za Rumuniju, već za ceo region pa i šire.
Pokreti ruskih trupa u Pridnjestrovlju
RSE: Pomenuli ste susednu Moldaviju. Ruske trupe su smeštene u njenoj separatističkoj regiji Pridnjestrovlje u kojoj vlasti u Kišinjevu nemaju nikakve nadležnosti i uticaj. Da li će Rusija iskoristiti te trupe za eventualne akcije u Ukrajini s obzirom da se Pridnjestrovlje graniči sa Ukrajinom. Takođe, kako se komplikovana situacija u Moldaviji odražava na Rumuniju, odnosno na koji način pokušava da kontrira ruskom uticaju?
Žoža: Kada je reč o prvom delu pitanja, stižu razne informacije o pokretima ruskih trupa u Pridnjestrovlju, što zabrinjava i moldavske i rumunske vlasti. Što se tiče drugog dela, za Rusiju je problem prozapadna politika zemalja na istoku Evrope.
Što su prozapadnije orijentisane i okrenute borbi protiv korupcije, to su neomiljenije u Rusiji i na njenom su udaru. Sadašnja predsednica Moldavije Maja Sandu je izrazito prozapadno orijentisana i posvećena borbi protiv korupcije, što se Putinu svakako ne dopada zbog čega je izložena napadima Rusije.
Moldavija je proglasila neutralnost, tako da teži članstvu u EU ali ne i u NATO-u. Međutim, njeno stanovništvo je veoma podeljeno u orijentaciji prema Istoku i Zapadu. Mnogi građani Moldavije su radili ili rade u Rusiji zbog čega osećaju čvrstu vezu sa njom.
To se može objasniti i uticajem ruskih medija, pošto Moldavci govore ruski, koji su zabavniji i atraktivniji, nego što Rumunija i EU mogu da ponude.
Ruske televizije emituje 90 odsto zabavnog sadržaja i 10 procenata propagande.
Dakle, zbog toga je moldavsko stanovništvo podeljeno i ranjivo na rusku kampanju dezinformacija i propagandu. Takođe, moldavska armija je veoma mala i slaba tako da čitava ta situacija brine, kako njene tako i rumunske vlasti.
Rumunija ne može da parira ruskoj propagandi u Moldaviji
RSE: Kako Rumunija nastoji da kontrira toj propagandi i prelivanju i na njenu teritoriju?
Žoža: Nedovoljno. Rumunija je glavni donator Moldavije, uključujući i u obrazovne programe, pa mnogi Moldavci studiraju u Rumuniji. Deo sredstava odlazi i za moldavske medije za promovisanje rumunskog narativa. Zvanična politika je da Rumunija ne teži reunifikaciji sa Moldavijom i njihovo ujedinjenje je moguće samo u Evropskoj uniji.
Međutim, pošto je Rumunija jedna od najsiromašnijih zemalja u evropskom bloku, sredstva koja može da uloži u Moldaviju su ograničena i ne mogu da pariraju ruskim resursima kada je reč o informativnoj kampanji.
Takođe, sa veoma nestabilnim granicama u slučaju Ukrajine, postavlja se pitanje da li su Rumunija i druge zemlje regije spremne za eventualni izbeglički talas. Vlasti u Bukureštu ističu da su pripremljene, ali nije jasno šta bi se u tom slučaju desilo sa Moldavijom.
Balkan nije prioritet za Rumuniju
RSE: Vi ste jedan od autora izveštaja Škole naprednih međunarodnih studija vašingtonskog Univerziteta Džons Hopkins i Vilson centar u kome se sugeriše da bi pristanak Grčke, Španije, Rumunije i Slovačke – koje ne priznaju Kosovo – da ono postane članica NATO partnerstva za mir dovelo do transformacije dijaloga između Beograda i Prištine i smanjilo uticaj Rusije i Kine na Balkanu. Pod kojim uslovima bi Rumunija promenila svoj stav?
Žoža: Kosovo i Balkan u celini nisu prioritet za Rumuniju zbog fokusa na crnomorsku regiju. Rumunija ima konzularno predstavništvo na Kosovu, šalje vojnike u KFOR i generalno podržava proširenje EU na Zapadni Balkan. Međutim, poziciju Rumunije komplikuju njeni bezbednosni izazovi.
Zvanični Bukurešt ne priznaje Kosovo i druge separatističke regije zbog odnosa sa mađarskom manjinom u Rumuniji i Vladom Viktora Orbana. Taj stav se neće menjati sve dok mađarska manjina i Orban potenciraju na njenoj autonomiji, dok Vlada u Budimpešti bude vodila agresivnu retoriku. Tako je mađarski predsednik prošle godine uporedio aneksiju Krima sa Trijanonom (ugovorom kojim je Mađarska nakon Prvog svetskog rata ostala bez delova Rumunije, Slovačke i bivše Jugoslavije pretežno nastanjenim Mađarima).
RSE: Međutim, kada je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008. godine, Orban nije bio na vlasti.
Žoža: Ko god je na vlasti ima isti stav prema ovom pitanju. Ako dođu na vlast u Budimpešti političari sa radikalno drugačijim stavom prema revizionizmu i manjinama preko granice, to bi znatno smanjilo zabrinutost Rumunije.
Međutim, sve dok traje ovakav odnos, zvaničnom Bukureštu ne ostaje mnogo opcija na raspolaganju kada je reč o kosovskom pitanju. U kombinaciji sa činjenicom koju sam pomenula, da Balkan u celini nije prioritet za Rumuniju, ona se drži statusa kvo sa „konstruktivnim – ne“.
’Šta mi time dobijamo’
RSE: Da li bi Rumunija podržala članstvo Kosova u Partnerstvu za mir bez punog priznanja njegove nezavosnosti?
Žoža: Rumunija može da promeni stav, ali u tim debatama svaka zemlja postavlja pitanje „šta mi time dobijamo?“
Zvanični Bukurešt ističe da ima problem sa mađarskom vladom, da ne dobija dovoljno priznanja za svoju ulogu i regionu i tretman svojih nacionalnih manjina. Stoga ako Zapad želi da mu Kosovo bude prioritet, onda mora da se obrati zemljama, poput Rumunije, sa konkretnim predlozima kao što je uvažavanje njene uloge u regionu, politike prema manjinama, zatim ubeđivanja Vlade u Budimpešti da ublaži retoriku.
Dakle, bez tih podsticaja nije logično očekivati da zvanični Bukurešt promeniti svoju poziciju o Kosovu. Razumem argument da treba smanjiti zloćudni uticaj Rusije i Kine na Zapadnom Balkanu, ali za Rumuniju to nije prioritet. Za nju je mnogo važnija situacija u Ukrajini, Moldaviji, Gruziji.
Rumunske vlasti ne podržavaju Vučića
RSE: Vlasti u Srbiji i te kako računaju na stav Rumunije i ostalih članica NATO koje ne priznaju Kosovo. Istovremeno, gaje veoma bliske odnose sa Orbanovom vladom kao i Rusijom, sa kojima zvanični Bukurešt ima probleme. Kako rumunske vlasti gledaju na takvo ponašanje srpskih zvaničnika?
Žoža: Ne mislim da rumunske vlasti podržavaju Vladu Aleksandra Vučića. Pozicija zvaničnog Bukurešta prema Kosovu nije motivisana ovakvim ili onakvim tipom vlasti u Srbiji.
RSE: Moje pitanje nije podrazumevalo da rumunske vlasti podržavaju Vučića. Naprotiv. Reč je o tome da vlasti u Beogradu računaju na poziciju Bukurešta o nepriznavanju Kosova, a pri tom gaje veoma bliske odnose sa Orbanovom Vladom i Moskvom, sa kojima rumunski zvaničnici imaju probleme.
Žoža: Zvanični Bukurešt uviđa da su srpske vlasti veoma bliske Rusiji, Kini, zatim Orbanu, da su antievropski orijentisane. Međutim, koliko god to nekoga može da razočara i Vučić koristi tu situaciju, to u Rumuniji ne dovodi do promene politike i povećanog angažmana u rešavanju tog pitanja.
Ako pretražujete tekstove na internetu o bliskim odnosima između Vučića i Orbana, to se u Rumuniji ne doživljava kao direktna pretnja. Možda je to malo razočaravajuće, ali Rumunija nije u situaciji da bude predvodnik demokratskih procesa u celom regionu.
Ona nije Poljska i Mađarska, ali nije ni savršena demokratija i suočava se sa mnoštvom unutrašnjih problema, nestabilnošću, korupcijom. Stoga, iako mislim da je Rumunija trebalo da posveti više pažnje Balkanu, ne mislim da će se to skoro promeniti.