Kako je 'Slava Ukrajini' podelila EU uoči Dana Evrope

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Komična, trivijalna ili tužna (u zavisnosti od toga kako to doživljavate) prepucavanja u vezi sa video snimkom Evropskog saveta koji 9. maja proslavlja Dan Evrope, nisu dospela na ovonedeljne naslovne strane. Niti bi trebalo, jer je to ponajviše interna briselska priča. Pa ipak, cela ta epizoda, koja još uvek nije stigla do kraja, savršena je ilustracija Evropske unije i njenih brojnih odlika.

Priča, koja je delom Kafkin apsurd, delom Kamijev nadrealizam, počinje u ponedeljak kada me je jedan diplomata obavestio da postoje neka neslaganja u vezi sa videom za ovogodišnju proslavu Dana Evrope, koji je pres služba Evropskog saveta pripremila u susret 9. maju.

Inače, reč je o godišnjoj praksi "samočestitanja" - ambasadori 27 zemalja, članica EU, snime čestitku za Dan Evrope na svom jeziku. Ti snimci posle se objedine u video kolaž i postave na društvene mreže, a sve to na dan kada većina stanovnika Unije rade, dok su njene institucije zatvorene u znak sećanja na predstavljanje Šumanove deklaracije 1950. godine, koja je na mnogo načina bila polazna tačka Evropske unije kakvu danas znamo.

Sve je to veoma bezazleno i verovatno će biti i ove godine - izuzev jednog malog obrta.

Kada je ove godine upućen zahtev predstavnicima država članica da snime video, pojedini su, pre svega Estonija, Grčka, Litvanija i Poljska, čestitkama dodali i nekoliko reči o Ukrajini – jedni su poželeli da i ratom razoreni istočni sused može da uživa u tom danu, drugi su na kraju videa pustili Slava Ukrajini, dok su neki, kao na primer Grčka, u video ubacili nešto trezveniju izjavu: da Dan Evrope zapravo ne može biti srećan sve dok je u toku vojna agresija u Ukrajini.

Kada je predstavljena konačna verzija video kolaža, usledile su pritužbe među pojedinim zvaničnicima zaduženim za medije i komunikaciju u misijama zemalja članica pri EU, a Španija je čak tu stvar predočila svom ambasadoru. Nekoliko pitanja obelodanjeno je kroz žustru javnu debatu o razmenjenim mejlovima i porukama: Zašto mešati te poruke? Nije li molba bila samo da se čestita Dan Evrope? Nije li pomalo čudno da neki veselo, iza prilično živopisne pozadine, žele gledaocima srećan Dan Evrope, dok drugi, s ozbiljnim izrazima lica, u celu stvar uvlače rat u Ukrajini?

Pošto sam lično video nacrt video snimka, moram priznati da su i slike prvog ambasadora kako na klaviru svira zvaničnu himnu EU - Betovenovu Odu radosti, kao i drugog koji oplakuje ljudsku patnju koja se trenutno dešava na kontinentu, bile prilično potresne.

Ipak, sve je to "baš Evropska unija" i to na toliko nivoa. Prvo, tu je ta birokratska sitničavost. Na kraju krajeva, reč je samo o videu koji će retko ko i pogledati. Međutim, kako je Brisel mesto beskonačnih sastanaka i diskusija, mesto gde se godišnje donese na hiljade odluka, kako o velikim, tako i o malim pitanjima, uopšte ne čudi da se čak i o tome raspravlja.

Zatim, tu je i apsolutna zagledanost u sebe i samodovoljnost, koja Briselu baš ide od ruke. U momentu kada je jedan veliki deo Evrope u plamenu, zahvaćen najozbiljnijim sukobom od Drugog svetskog rata, kako neko zaista može sa osmehom na licu da poželi "srećan Dan Evrope" ili da pritom makar ne pomene Ukrajinu?

To govori da su baltičke države Poljska i Grčka, sa svojim istorijskim vezama sa mestima poput Odese i Mariupolja, te koje su zaista svesne onoga se dešava pored njih. Ovde uviđam još jednu od tipičnih karakteristika EU – mešanje "Evrope" i Evropske unije. Otprilike (u zavisnosti od toga kako se računa) polovina svih evropskih država nisu članice tog kluba, a oko 300 miliona Evropljana nisu građani EU.

Ipak, često čujemo da ljudi iz briselske administracije sebe nazivaju "Evropom", što je mnogo puta samo kraći izraz, međutim ponekad je to zaista iritirajuće, kao na primer onda kada je francuski evropski komesar stvarno rekao da Belorusija "nije u Evropi" ili kada mnogi ljudi povezani sa institucijama EU napominju da je "budućnost Zapadnog Balkana u Evropi", kao da ceo region trenutno besciljno lebdi u Atlantiku. Ako je to pravi Dan Evrope koji treba da se slavi, onda sigurno ne bi škodilo da se Ukrajina, kao i mnoge druge evropske države koje nisu članice EU, pomenu ili čak i pridruže proslavi.

Ali simbolika EU u ovoj maloj priči se ovde ne završava. Analizirajući to sa komične tačke gledišta, zapravo mogu da vidim da ta priča oslikava dva pitanja u vezi sa EU o kojima ima najviše filozofskih rasprava. Prvo i najočiglednije, jeste "EU a la carte vs. univerzalna veličina koja odgovara svima" - diskusija koja prožima sve, od upotrebe evra do potencijala zajedničke spoljne politike EU.

Može li video zapis o Danu Evrope da sadrži nekoliko različitih čestitki ili bi trebalo da postoji samo jedna, pojednostavljena poruka? Drugo, postoji višegodišnja diskusija o tome kako razne prestonice EU zemalja gledaju na naredbe koje dolaze iz Brisela. Da li je ova situacija zapravo nešto slično uredbi EU koja ne ostavlja prostora za tumačenje ili je pre direktiva EU koja im ostavlja više manevarskog prostora kada je reč o krajnjem rezultatu?

A kako će se cela priča završiti? Do danas se još uvek ne nazire rešenje. Diskusije su sada stvar svele na dve opcije: koristiti samo video snimke od prošle godine koji, logično, ne sadrže nikakve reference na Ukrajinu ili koristiti video snimke takve kakvi jesu, ali onda dodati još jedan video u kojem svi ambasadori iskazuju neku vrstu solidarnosti sa Kijevom.

I tu dolazi na red najkrupnija od svih odlika EU: na kraju će postojati neka vrsta kompromisa u kome svako može da tvrdi da je postigao neku vrstu pobede.