Aleksandar Savić: Na zahteve desničara za zabranu Prajda se mora reagovati

Autorka: Iva Gajić

Predlog zabrane slobodnog okupljanja jedne grupe ljudi je, možemo slobodno da kažemo fašistički, kaže jedan od osnivača nevladine organizacije "Da se zna!" Aleksandar Savić o najavljenom zahtevu za zabranu Parade ponosa u Srbiji.

Srbija dočekuje 17. maj, Međunarodni dan borbe protiv homofobije, uz zahteve desničara da se zabrani ovogodišnji Prajd, koji promoviše ljudska prava i ukazuje na probleme sa kojima se suočava LGBT+ zajednica.

Naime, pokret Dveri, koji će u budućem sazivu Parlamenta imati šest poslanika, najavio je da će u Skupštini tražiti da se u Srbiji zabrane parade ponosa. Taj pokret je saopštio povodom Svetskog dana porodice 15. maja da vlast u Srbiji "umesto da radi na merama populacione politike svake godine radi na promociji homoseksualizma".

Udruženje građana "Da se zna!" bavi se, između ostalog, i mapiranjem i dokumentovanjem protivpravnog postupanja nad LGBT+ osobama u Srbiji, a jedno je od udruženja koja će učestvovati u Nedelji ponosa 2022. godine.

Srbija je ove godine domaćin i Europrajda, koji se dodeljuje gradovima kao domaćinima u organizaciji događaja od 1992. godine. Beograd Prajd je 2019. izabran za domaćina 2022. u konkurenciji koju su činili gradovi Barselona, Lisabon i Dablin.

Aleksandar Savić u intervjuu za Radio Slobodna Evropa naglašava da se na stavove desničara mora reagovati.

Savić: Mi negde nismo šokirani, ali mislim da to nikako ne sme da znači da ne treba na to da reagujemo i da ovo ne treba shvatiti ozbiljno. Prosto, videli smo kako se to recimo dešava u Poljskoj. Pa i Dveri se zadnjih desetak godina bore protiv LGBT+ zajednice, onda idu prava žena, i svi znaju kako sklizne u jednu potpunu nedemokratiju. Tako da je naš negde stav da se na ovo mora reagovati, da kao građani i građanke svi imamo odgovornost da se borimo protiv ovoga (ovakvih zahteva).

Savić: Mi smo već u prošlosti imali čini mi se četiri pravne reakcije na izjave članova Dveri, i to uglavnom njihovih visokih funkcionera. Nažalost, pravne posledice za sada nisu tu. Tako da, negde važno je i da država i institucije počnu da rade svoj posao i krenu da ozbiljnije sankcionišu govor mržnje.

RSE: S obzirom na to da su Dveri jedna od partija koje su desno nastrojene i koje ulaze u Parlament, da li vas to na neki način brine?

Savić: Pa naravno da brine. Jer, kao što sam već rekao, videli smo kako to recimo izgleda u Poljskoj, kako izgleda u Mađarskoj. Dakle, Dveri su jedna politička partija koja se zbog manjka demokratije u Srbiji obraća (ruskom predsedniku Vladimiru) Putinu. To vam je kao da se za ženska prava obraćate Jutki (bivši lokalni funkcioner osuđen za seksualno uznemiravanje žene).

I okej, to je u ovom trenutku neka naša realnost, ali mislim da i opozicija i vlast treba da se zapitaju kako smo doveli do toga da nekih skoro deset posto biračkog tela odluči da da svoj glas ljudima poput Dveri, (desno orijentisanoj stranci) Zavetnika, i da počnemo kao društvo i kao politička elita da se borimo sa tim izazovom.

RSE: Koliko sadašnja vlast radi na tome da se LGBT+ prava poštuju, i da li rade na tome da se unaprede?

Savić: Pa evo, ako gledamo to kroz prizmu Dveri, dakle oni Dveri nazivaju fašistima samo onda kada njima to odgovara. Dakle, onda se oni sete kako je Boško (Obradović, lider Dveri) "homofob" samo kada oni imaju neki interes u tome. Što se tiče generalno ljudskih prava, mi sad ne možemo da kažemo da se za LGBT+ prava nije desilo apsolutno ništa, ali nije ni kao da se desilo tokom zadnjih, evo sada već deset godina bilo šta revolucionarno. Dakle, sve je to deklarativno.

Mi stalno slušamo kako je njima strašno stalo do ljudskih prava, ali u praksi vidimo šta se dešava, ne samo sa LGBT+ zajednicom, nego i sa ženskim pravima, šta se dešava sa slobodom medija, kako nam izgledaju izbori... Tako da nekako je važno da i ono što SNS-ov (vladajuća partija) slogan kaže, dakle "Dela govore", da vidimo nekakve konkretne rezultate i konkretne mere.

RSE: Šta očekujete od Narodne skupštine, odnosno od ostalih stranaka koje su ušle u Narodnu skupštinu, kako će reagovati na zahteve poput ovog koje je pokret Dveri najavio da će predložiti?

Savić: Moram da priznam da iz dosadašnjeg iskustva nemam nikakva očekivanja. Nadam se da će pre svega opozicija stati u odbranu LGBT+ prava, tu pre svega mislim na (opozicioni pokret) Moramo koji negde jesu najveći saveznici, ali i na druge veće partije u opoziciji, jer u suprotnom pristaju da budu saučesnici onoga što Dveri rade. To isto, naravno, važi i za Srpsku naprednu stranku, i ostale koje će očekivano biti s njima u Vladi.

RSE: Pokret Dveri je napisao u svom saopštenju da u suštini oni nisu za diskriminaciju LGBT+ zajednice, ali da nisu za njeno promovisanje. Šta LGBT+ zajednici znači Prajd kao takav?

Savić: Prajd je pre svega deo istorije LGBT+ pokreta. Prvi Prajd se desio 1969. kao rezultat otpora pre svega policiji koja je maltretirala LGBT+ ljude u lokalnim barovima. I on je kao takav deo naše tradicije koja je istovremeno i protest i slava onoga što mi jesmo.

Dakle, jedan dan kada mi kažemo, da, okej, svi ovi ljudi nas diskriminišu, živimo u nekakvoj nejednakosti, ali to ne znači da se mi sebe stidimo, već se ponosimo, i imamo nekakve zahteve. Dakle, svako ko dođe na Prajd u Beogradu može da vidi da je to protest kao svaki drugi, na kome ljudi mogu da se lepo provedu, da pošalju jednu političku poruku, da se osnaže, i da podrže neke ljude koji, nažalost, bez obzira što imaju iste obaveze u ovoj državi kao i svi ostali, imaju manje prava.

RSE: Da li se očekivalo da pre Europrajda u Beogradu bude postignuto više za LGBT+ zajednicu, uzimajući u obzir to da je premijerka Srbije pripadnica te zajednice?

Savić: Što se tiče samog Europrajda, ja mislim da je zapravo odličan presedan što se on sad ne dešava, ne znam, u Stokholmu, Amsterdamu, gde su LGBT+ prava na znatno višem nivou, nego u jednoj državi gde je to potrebnije. Tako da svi ti ljudi koji dolaze na Europrajdove širom kontinenta mogu da dođu u jednu državu i pošalju poruku koja je mnogo jača. Jer ovde, dakle ne samo u Srbiji, nego i na Balkanu, smo daleko od jednakosti. I mislim da je u tom smislu to odličan politički momenat za Europrajd da se desi u Beogradu.

Što se tiče toga oko premijerke, mislim samo mogu da se složim da od trenutka kada je ona došla na tu funkciju do danas, ona ništa veliko nije učinila za sve nas i vrlo često se i sama ograđuje od toga. Ali eto, ako nešto treba pozitivno da izvučemo o njoj, to je da bar svih ovih godina svi ti ljudi u Srbiji imaju prilike da gledaju jednu lezbejku, koja ima svoju partnerku i dete, na televiziji svaki dan, pa da shvate da postojimo.

Mi smo imali prilike da vidimo i zadnjih godina da ukoliko država želi da omogući mir na ulicama da to nije teško, da će uvek biti onih koji će da imaju neke kontraporuke, i to je donekle okej, ali da su sami učesnici bezbedni, dakle nije bilo nikakvih većih incidenata.

Za mene nije pitanje da li smo spremni (za Europrajd), mislim da je pitanje da nam je to potrebno i važno. Jer i kad su se 2001, pa 2010, pa 2014. dešavali Prajdovi, verovatno kao društvo nismo bili spremni, ali nas je to učinilo tolerantnijim i boljim društvom, jer su neki ljudi shvatili da ne mogu da stanu na put slobodnom okupljanju, i da smo mi prosto tu, i čini mi se da nam je svakim Prajdom sve lakše i lakše.