Teofil Pančić: Vučićeva euroneuroza
Od žurbe Evropske unije da primi Srbiju u članstvo sporija je samo žurba Srbije da uđe u članstvo Evropske unije. Tako je bilo i pre 24. februara, dana kada su ruski tenkovi, ulaskom u Ukrajinu, označili novo, sve mračnije doba za koje još ne znamo, a nerado slutimo, šta će nam doneti, a tako je još i više nakon tog dana.
Otuda je logičan i najnoviji razvoj događaja, to jest nešto što sada već liči na potpunu izvesnost da će evrointegracijski proces biti i formalno obustavljen – suštinski je obustavljen još odavno, i to pre svega iz Srbije – ako Srbija ne iskoristi ni ovu priliku, ove dane u kojima Putin sprovodi aneksiju okupiranih ukrajinskih oblasti, da se pridruži sankcijama Evropske unije protiv Rusije.
A da se Srbija tim sankcijama neće pridružiti, trebalo bi da bude jasno svakome ko nešto zna o naravi Vučićeve vladavine. Naravno, uvek je potrebno ostaviti izvesnu marginu za moguće iznenađenje, ali Aleksandar Vučić nikada nije bio sklon da razmazi javnost prijatnim iznenađenjima, dok ona neprijatna i nisu prava iznenađenja, nego sastavni deo njegovog stila vladanja.
Postoji mnogo mogućih objašnjenja ove za Srbiju već nepodnošljivo štetne upornosti u pretvaranju zemlje u usamljeno ostrvo nasred evropskog kontinenta – kao što je, uostalom, bila i devedesetih godina prošlog veka, na nešto drugačiji način, ali sa istim akterima na vlasti.
Od svih objašnjenja, najpogrešnijim se čini ono koje je verovatno najrasprostranjenije. Kaže se, naime, da se Vučić pribojava javnog mnenja i vrlo snažnog proruskog, čitaj proputinovskog raspoloženja u Srbiji, i da zato mora da balansira, kupuje vreme, odlaže odluke i gleda kako da neminovnost pridruživanja sankcijama zamota u tako neproziran celofan da većina neće ni shvatiti šta se dogodilo.
E sad, to da se Aleksandar Vučić boji tog strašnog i snažnog javnog mnenja u Srbiji, to bi bilo zaista spektakularna novost. Prosto da se čovek začudi kako nikada do sada nismo zapazili nezavisno i svojeglavo delovanje tog javnog mnenja, pogotovo ne otkad je taj isti Vučić demontirao takoreći celu političku scenu, učinio medije apsolutno bezopasnim po sebe i svoju vlast i, uopšte, anestezirao do umrtvljenja javni i politički život zemlje.
Njegova vlast je, podsećanja i ilustracije radi, bez većih potresa preživela skandale kakvi bi u nekoj drugoj zemlji odavno odneli u nepovrat čitavu vladajuću strukturu. Štaviše, možda i većina njegovih građana-podanika za te skandale nikada nije ni čula, ili su do nje došli u tako izobličenom vidu da od njih zapravo ništa nije ostalo.
I sada se takav Vučić, u takvom okruženju, najednom panično boji "reakcije naroda"? To je uverljivo otprilike koliko i legenda ministra Vulina o "tetki iz Kanade". Istina je, u delu srpskog društva, nimalo zanemarljivom, postoji snažna naklonost – ideološka, a maskirana u "bratstvo po veri i krvi" - ka svakoj ruskoj despotiji, i to je nešto mnogo starije od Putina, to je preživelo i careve, i Staljina, i sve potonje vladare; jedino Gorbačova i Jeljcina nikako nije volelo, a nije teško naslutiti zašto.
Toj naklonosti upravo je Vučićeva vlast, na svaki mogući način, u desetogodišnjem kontinuitetu, izobilno išla niz dlaku, i to se s činom agresije na Ukrajinu nije zaustavilo, naprotiv, dobilo je novo ubrzanje.
U tome nema ničega neprirodnog: slični su kulturno-ideološki korenovi srpskog i ruskog nacionalističkog autoritarizma, bez obzira da li mu je izvorna postavka došla iz "desnog" konzervativizma ili iz pervertovanog oblika "levog" boljševizma.
Ništa od ovog, međutim, ne znači da taj uvrnuti sentiment ima naboj i snagu da bilo kojoj vlasti, a kamoli ovako tvrdokornoj, postavlja uslove, diktira pravac, postavlja ograničenja. Bez dubinske podrške te iste države i sistema, on je "all bark and no bite", i to svi znaju, a neko kao Vučić pogotovo. Na kraju krajeva, i sam se politički formirao u takvom mračnom i memljivom podzemlju, i najbolje zna koliko je ono samo jalov izraz gubitničke frustracije.
Vučićev problem, koji je, nažalost, i problem Srbije jer je on uspešno integrisao ta dva pojma u svojem ličnom režimu, nije u tim drugima, nego u njemu i njegovima: ono što sadašnju vlast u Srbiji sprečava da se uistinu odmakne od despotskog i agresorskog režima Rusije i da stvarno i delatno prigrli ono što se u slatkorečivim proklamacijama zove "evropska budućnost Srbije" jeste to što bi time taj režim tako ostao bez snažnog uporišta i zaleđa, ideološkog i praktičnog. To je taj "euro neuro", što bi rekao Rambo Amadeus, ta neuroza koja obuzima tzv. zvanični Beograd, a sve drugo je prazna retorika koja bi to trebalo da nekako prikrije.