'Devojčice' o borbi u deset ličnih priča

"Društvo nije na našoj strani. Onda mi moramo duplo jače i duplo upornije da budemo da bismo se izborile za nešto svoje".

Tako glumica Ana Ninković počinje svoju priču o predstavi "Devojčice", u kojoj deset devojaka predstavlja svoje lične priče o odrastanju.

Zajedno sa rediteljkom i dramaturškinjom Minjom Bogavac kreirale su dokumentarnu pozorišnu predstavu o otisku koji rana iskustva ostavljaju na žene.

Glumice Milena Šibalić i Ana Ninković ispričale su za Radio Slobodna Evropa (RSE) da su devojke, koje učestvuju u predstavi, odrasle u različitim gradovima Srbije i u drugačijim uslovima.

Iskustva su im, međutim, slična.

"Koliko god da smo imale različita pojedinačna iskustva, da li se ona tiču roditelja, materijalne situacije, mesta gde smo odrastale ili bilo čega drugog, opet nekako sve imamo isto kolektivno iskustvo. Sve se susrećemo sa istim nekim problemima, sa nekim istim sapletanjima, sa kojima se onda na kraju susrećemo i kada odrastemo", rekla je Ana Ninković za RSE na probi predstave, koja se premijerno održava 2. novembra na sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu.

RSE: Na sceni u jednom trenutku kažete 'Bori se kao devojčica'. To se često tumači kao nešto negativno ili slabašno. Što to znači za vas?

Šibalić: Glasno, hrabro, spremno, odlučno.

Ninković: Bori se i kada su sve prilike protiv tebe, jer realno prilike nisu na našoj strani. Društvo nije na našoj strani. Onda mi moramo duplo jače i duplo upornije da budemo da bismo se izborile za nešto svoje, jer transgeneracijski mi moramo jače da se borimo da bismo nešto ostvarile. Žena mora duplo glasnije da priča od muškaraca da bi je slušali, i to znamo i u školi, i na poslu, i tako dalje. Sve imamo takva iskustva da smo morale da vrištimo da bi nas neko čuo, dok muško progovori i sve su oči uprte prema njemu. Sve to može da se prenese na celokupno odrastanje i uopšte život devojčica, devojaka i žena.

RSE: U predstavi se, pored odrastanja devojčica, dotičete i odrastanja dečaka. Kako biste to uporedile?

Šibalić: Imaju i oni muke, naravno. Mislim da jedan od velikih problema što se tiče odrastanja dečaka jeste što oni mnogo manje ili pak nikad ne razgovaraju o tim stvarima.

Ninković: Devojčice uvek vaspitavamo da brinu i o drugima, o tuđim osećanjima, često zanemarujući svoja osećanja, odnosno kako je njima u tom trenutku.

Mislim da devojčice brže odrastaju, ali da pored tog ranijeg ulaska u pubertet fizički i fiziološki, mi prosto vaspitavanjem devojčice teramo da brže odrastu i od njih očekujemo mnogo više.

Imamo to 'boys will be boys - dečaci će biti dečaci', 'ma pusti njega, on je mali, uradi ti', 'pusti on je dečak'. Nekako nas od starta vaspitavaju da mi budemo mame i da budemo negovateljice, i to je ključna razlika.

Naravno, i dečaci se susreću i sa vršnjačkim nasiljem i sa raznim nekim nepravdama u životu, ali mislim da se ipak na nekom opštem nivou od nas očekuje da, ako ništa drugo, na to odreagujemo 'dostojanstvenije'.

Šibalić: 'Nemoj da histerišeš, moraš da budeš ljubazna, fina, učtiva, tiha'. Ja sam večito bila i u kući i u društvu osuđivana zbog svojih reakcija, glasnoće, a onda kaže 'što nisi prijavila, što nisi reagovala?'. Pa čekaj, šta želiš od mene?

RSE: Milena, na sceni u jednom trenutku kažete 'Neću da pominjem nikom nikad'. Da li društvo uči žene da ne govore o nasilju koje doživljavaju?

Šibalić: Pa da. Meni se desila jedna ružna stvar kad sam bila u srednjoj školi, a posle toga ja to nikom nisam htela da kažem. Sticajem okolnosti desilo se da neki ljudi saznaju. Doživljavala sam mnogo veće traume zbog priča okolo i zbog nastavljanja te traume i pričanja, ogovaranja i svega, nego podrške.

I onda kad ti se dešavaju takve neke stvari i kad te društvo uči da je bolje da ćutiš i da te je sramota što su ti se desile neke stvari, da te je sramota zato što te je neko napastvovao, zato što je neko krenuo da te siluje ili te je silovao... Šta god da se desi, onda u tim situacijama nećeš da pomeneš nikom nikad.

Osećaš se kao da zaista ne možeš ništa da promeniš, ali u stvari možeš. Možeš i sebi da pomogneš i nekome drugome. Možeš da možda jednom u životu sprečiš ako kažeš to naglas.

RSE: Ana, Vi na sceni kažete da ste postali feministkinja iz straha. Da li je to stvarno vaša priča?

Ninković: Feministkinja sam postala nekako spontano. Imam sestru, odrasla sam u porodici gde smo mama, sestra i ja - brojno smo veće, i onda sam nekako uvek stajala na strani devojčica i žena i prosto mi je to nekako prirodno došlo.

Ali taj strah je istinit, realan i iskren. Ne mogu da kažem da je to jedini razlog iz kog sam postala feministkinja, ali je svakako uticalo na to, jer onda i kada sam postala svesna i tog straha, odnosno kada sam počela da ga osećam, još sam postala svesnija u kakvom smo problemu, odnosno koliko smo mi zapravo ugrožene i da moramo da se borimo makar da se u tom javnom prostoru oslobodimo toga.

RSE: Milena, zašto ste vi postali feministkinja?

Šibalić: Isto spontano. Mislim da je dosta nekih stvari u mom životu, traumica, jako suptilnih, nekih ukorenjenih ponašanja društva prema meni, a i konkretne stvari su se dešavale koje su me naterale da budem glasnija i da se borim prosto za sve nas. Mislim da ova borba nikada neće biti završena i da ćemo uvek morati glasnije da se borimo.

RSE: Kada kažete da ste feministkinje i kada govorite o pravima žena i problemima sa kojima se one suočavaju, da li vam se krug ljudi sužava? Da li gubite ljude u tom procesu?

Šibalić: Da, da. Desilo mi se da od jako bliskog prijatelja dobijem repliku koju imamo na sceni: 'Šta, ti sad kao neka feministkinja?'. Mislim da je to rečenica koju najviše puta čuješ u životu.

Dešavalo mi se kad sam bila mlađa da sam se kolebala zbog prihvaćenosti, zato što želiš da se asimiluješ, da se integrišeš u društvo. I sad, znaš svoje stavove, znaš šta je pravo, ali kažeš 'Pa nisam ja feministkinja, ali...'. Uhvatiš sebe da kažeš čekaj, stani, zašto je feministkinja postala ružna reč?

Pre par godina sam rekla 'Da, i? Šta ćemo sad? Šta to tebi znači?'. I odmah sam osetila to 'Dobro, nemoj da histerišeš'.

Ninković: Ja sam uvek nekako bila glasna jako i nikome nije bilo iznenađenje što sam feministkinja. Ne znam kada sam prvi put izgovorila da sam feministkinja i kada sam feminizam pod tim imenom počela da propovedam, ali mislim da to ljudima u mojim svim okruženjima, od osnovne škole pa na ovamo, nije bilo nešto čudno. S druge strane sam u nekom momentu jako počela da biram društvo i da prosto ne pravim kompromis po tom pitanju.

Ali zapravo, sad kada si ti postavila pitanje, rekla bih ti ne, ja imam super iskustva sa tim zato što svi znaju da sam to ja. Međutim, uhvatim se i da sa najbližim muškim prijateljima, kada primetim kod njih neko mizogino i seksističko ponašanje, i onda ga adresiram, da budu iz fazona 'Jao, preteruješ'. Ne odbacuju oni mene zato što to mislim, ali imaju to kao 'Ma ja se samo zezam, ne mrzim ja žene'.

Mislim da je ta mizoginija stvarno duboko ukorenjena u našem društvu, i da i oni koji su normalni, da i kod njih postoje ti obrasci.

Šibalić: Ja sam najviše bila uplašena u životu kada sam shvatila da je neka vrsta mizoginije bila čak ukorenjena i u meni, mom načinu pričanja, bacanja fora, duhovitosti, viceva, rečnika. Tu zapravo shvatiš da je to tako duboko ukorenjeno i kod tih najnormalnijih, najboljih, najotvorenijih.

RSE: Zajedno ste kreirale tekst predstave kroz radionice. Kako je tekao taj proces?

Ninković: Mi smo letos počele da se nalazimo u nekim neformalnim okolnostima. Već tada nama je Minja (Bogavac) zadavala neke teme o kojima smo pričale i to je bilo dosta terapeutski. Baš smo se sve složile da smo se osećale kao da smo na nekoj grupnoj terapiji. Minja (Bogavac) je sve to zapisivala, vodila je beleške. Dosta stvari je ušlo u tekst koje smo mi pričale u pauzama na probama dok pijemo kafu. Nekako je bilo i spontano i moderirano.

RSE: Koliko su vama bile teške te radionice?

Šibalić: Meni je teško padalo, ali sam se mnogo lakše osećala posle probe. Mislim da je proces bio težak, ali nekako kao da sam malo i ozdravila zbog svega toga.

Baš mi se desilo pre neki dan da dolazim na probu, i iako nemam problem da plačem na ulici, autobusu, nigde, sve vreme sam čuvala to i čim sam otvorila vrata i ušla na probu krenula sam da plačem, jer kao da sam znala da to mogu. Safe space, safe zone (bezbedan prostor, bezbedna zona). Kao da se sve znamo odmalena, jer znamo priče odmalena.

Ninković: Više mi je bilo lepo nego teško, a jedno drugo ne isključuje. Jako interesantno mi je bilo što se neka tema započne i onda kreneš da pričaš o nečemu što nije nužno trauma, ali jeste neko iskustvo koje nije pozitivno. Na to sam možda i zaboravila jer se desilo kad sam bila mala i prosto nisam ni sa kim pričala o tome, ali me onda nečija priča inspirisala, odnosno podsetila na to i kao 'Da, pa ja imam neko slično iskustvo'. Zbog toga me je sve ovo i podsećalo na tu grupnu terapiju.

RSE: Šta devojčice žele i kako bi trebalo da odrastaju?

Ninković: Mislim da žele da budu tretirane na ravnopravan način kao i dečaci. Mislim da žele da budu sigurne, da znaju da mogu da kažu nešto, da izađu negde, na ulicu, u školu, a da znaju da njihovo prisustvo neće biti zloupotrebljeno, da njihove reči neće biti zloupotrebljene.

Mi poručujemo da treba da se borimo, i da boriti se kao devojčica nije kao 'Jao kakva si kukavica', nego baš suprotno tome, i da se učimo solidarnosti i tim feminističkim stubovima.