Судар катунских песница
Игром случаја и вируса корона, 8. октобра 2020, у време одсуства руковања, судариле су у палати Председништва Црне Горе две песнице. Тај ударац означио је тренутак кад је моћни Мило Ђукановић почео да предаје власт готово потпуно непознатом професору Здравку Кривокапићу. Срела су се два човека и судариле су се две песнице пореклом из Катунске нахије, области око Ловћена и Цетиња у којој је зачета идеја и обнова наше државе у доба ропства. У њој је рођен Његош, који је о њој записао: „Ти си мати српске Горе Црне”.
Романтичну представу о подловћенском збегу с епископском столицом који разгони „азијатске тмуше” у стварности су пратиле сурове, вековне унутрашње борбе и одлуке. Тај пренапрегнути микропростор изоштрио је светле и тамне стране менталитета који је обнављао дух, културу и државу. Све време, породице истакнуте у овом скупу села – како наглашава Иво Андрић – „са рефлексом косовске крви у погледу” одлучују хоће ли духовност и државност освојити за себе или ће их проширити и предати другима. Лишен сваког система и систематичности, вођен дубоким инстинктом и сећањем, градио се и ширио модел преко граница ових убогих места, обликовао српску слободу и постајао стандард.
Једна од познатијих унутрашњих борби је и она у којој су се Катуњани, владике Петровићи, сударили с Катуњанима, гувернадурима Радоњићима – само наизглед – око превласти над готово савршено гладном сиротињом. У том сукобу, што се са Светог Петра Цетињског пренео на Његоша, виде се православље и латински утицај, Венеција, Аустрија, Русија и Турска, виде се локални муслимански сународници, одређују се Исток и Запад, чак и у данашњем смислу тих појмова. Сеоске вође се колебају између менталитета и стандарда, сатиру се око печата који има две половине, једну световну и једну духовну. Радоњићи, наслоњени на оближњу Аустрију, имали су пола световног печата, а Петровићи – пола духовног печата Црне Горе и поглед ка далекој Русији.
„Ми смо, богоми, држали пола од печата”, каже Ј. П., рођена Радоњић, док приповеда своју породичну историју. Петровићи су им преузели световну власт, упркос томе што је гувернадур Вук Радоњић стварао државу и што је 1817. нудио Русима да се уједине Србија и Црна Гора.
Два века касније, двојица Катуњана поново одлучују којим путем иде Црна Гора. Поредити борбу Кривокапића и Ђукановића с Петровићима и Радоњићима није примерено, али њих двојица као носиоци идеја – с једне стране, отвореног стандарда, успостављеног обрасца и, с друге стране, затвореног менталитета, моћи и наглашеног страног утицаја – имају извесне сличности.
Свака власт поседује неку врсту духовног садржаја или идеологије. Ђукановић је тај садржај тражио и добијао од Комунистичке партије Југославије, Слободана Милошевића, Момира Булатовића и Светозара Маровића и сви су потрошени за тридесет година аутократије. Глад за партијским духовником натерала га је да направи партијску цркву и нађе изгубљени садржај. Међутим, утопио се у његовој дубини.
Изворно хришћанско наслеђе, чврсте моделе средњег века, светосавље, ропство и обнову Пећке патријаршије под Соколовићима, Мехмед-пашом и патријархом Макаријем, потом опстанак слободног епископа пустињака на Цетињу, који чува дух пећког трона, епоху великих Петровића, све до обнове под митрополитом Амфилохијем, није могао преузети један пребогати олигарх атеиста. Он је у сиромашној земљи, за преузимање њеног духовног садржаја, извршио темељну културну припрему терена засновану на хибридном југословенству, борбеном атеизму, загребачком обрасцу и локалним фалсификатима. Тако је Црна Гора доспела у позицију да се нови монтенегрински културни образац и доживљај света, који производи нацију онолико колико се пуне џепови привилеговане партије, претвори у клептомонтенегринство.
На крају, Ђукановић је пожелео пола печата Петровића. Историјска иронија је да се на тој страни печата нашао и један савремени Катуњанин, Здравко Кривокапић. Појава ван сваке политике, неприродно нормалан, народни стандард, парадоксално издвојен из окриља моћи и реално укључен у живот. Његово изненађујуће отворено православље подсећа на патријарха Павла, а уколико га натерају да једним делићем свога карактера постане политичар, то ће бити крај његове мисије.
„У Катунској нахији су се све вредности сводиле на три врлине: поштовањe, поштење и правичност”, рекао је Кривокапић 2013. године у беседи у Храму Христовог васкрсења у Подгорици. На истом месту, седам година касније, 30. августа 2020, након победе на изборима пољубио је у руку цетињског митрополита Амфилохија и честитао слободу Црној Гори. У три речи – поштовање, поштење, правичност – стали су сва његова животна логика и одређење, а ако је судити по логици Катунске нахије, могло се очекивати да она, опет, одреди судбину и пут Црне Горе.
Упркос наслеђу и снажним личностима, остаје питање: Има ли то друштво снаге да обнови нарушени и тешко повређени стандард, да изађе из менталитета и затворености?
У пракси то изгледа овако: изборна ноћ 30. августа 2020. на државном Радију Црне Горе почиње у 20 часова – свечани тон, блага еуфорија и говор подгоричке улице (зетско-рашки дијалекат), акценти померени. Нови црногорски језик у званичној употреби: овђе уместо овдје, śутра уместо сјутра, преśедник уместо предсједник… Следе уобичајене изјаве учесника избора, све што је река’ преśедник Ђукановић, па све бошњачке, албанске, хрватске политичке опције… После више од пола сата чује се и осакаћена изјава Здравка Кривокапића. Међутим, како време одмиче, нестаје еуфорија у гласовима, око 21.20 акценти се приближавају стандарду, појављују се дужине и озбиљност, али је ту и даље преśедник, śутра, овђе… Извештаји пристижу, вести су јасне, запостављени Кривокапић објављује: „Режим је пао!” Изборна ноћ на државном радију одмиче, све се претворило у равнодушну озбиљност. Негде око 23 сата акценти су, у највећој мери, исправљени, речима су се вратиле дужине, преśедник је постао предсједник, а śутра се претворило у сјутра.
За три сата обновио се модел, појавила се норма, проговорио је образац Црне Горе.
Живојин Ракочевић/Политика