Шта доноси поступак оцјене уставности Закона о слободи вјероисповијести и увјерења
У свијетлу предстојећих догађаја, тј. поновног одлучивања у Скупштини Црне Горе о Закону о измјенама и допунама Закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница, поставило се питање исхода потенцијалног поступка за оцјену уставности овог закона, уколико против закона буде поднијета иницијатива. Будући да су за тај поступак заинтересовани предсједник државе, највећа […]
Шта доноси поступак оцјене уставности Закона о слободи вјероисповијести и увјерења
У свијетлу предстојећих догађаја, тј. поновног одлучивања у Скупштини Црне Горе о Закону о измјенама и допунама Закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница, поставило се питање исхода потенцијалног поступка за оцјену уставности овог закона, уколико против закона буде поднијета иницијатива.
Будући да су за тај поступак заинтересовани предсједник државе, највећа опозициона партија у парламенту и поједини посланици парламентарне већине, тачније Божена Јелушић потребно је указати на ефекте и дејство одлуке Уставног суда Црне Горе у том случају.
Прије свега, желим истаћи једну упадљиву, а истовремено несвакидашњу чињеницу у модерном парламентаризму, да посланик, прецизније госпођа Божена Јелушић најављује иницирање поступка за оцјену сагласности закона са Уставом и то закона за који ће гласати.
С обзиром на то да је у децембру говорила не баш похвално о закону за који је гласала, наводећи „спиралу зла“ као нус-појаву његовог доношења, очигледно је да сумња у његову уставност. А оставља утисак и да гласа под принудом. У том смислу, исправније је не гласати такав закон, него га „преиспитивати“ у поступку пред Уставним судом.
Када наведени закон о измјенама и допунама буде ступио на снагу, он ће као и сваки други општи акт производити правно дејство до његовог укидања у редовној законској процедури, или одлуком Уставног суда, уколико се утврди да није у складу са Уставом и потврђеним и објављеним међународним уговорима. С тим у вези, у јавности се поставило питање да ли би у случају евентуалне одлуке Уставног суда о престанку важења Закона о измјенама и допунама, или појединих одредаба тог закона, важиле претходне одредбе. Да би се дао одговор на ово питање, кључно је разумјети моменат отпочињања дјеловања саме одлуке Уставног суда.
С обзиром на то да одлуке Уставног суда дјелују ex nunc (од објављивања одлуке у Службеном листу ЦГ), а не (ex tunc) ретроактивно, у ситуацији када би Уставни суд утврдио да закон о измјенама и допунама или поједине одредбе тог закона, нису у сагласности са Уставом, оне би престале да важе моментом објављивања одлуке Уставног суда у Службеном листу Црне Горе (са дејством за убудуће). Другим ријечима, нема повратног дејства. То практично значи да не би „оживјеле“ старе одредбе, између осталог избрисани чл. 61,62,63, 64.. будући да су оне укинуте законом о изменама и допунама који је важио до момента објављивања одлуке Уставног суда.
Сасвим упрошћено, укинути закон о измјенама и допунама је имао свој живот и производио правно дејство до момента објављивања одлуке Уставног суда којом престаје његово важење. Тако да би од момента престанка његовог важења постојала правна празнина, а никако повраћај у пређашње стање. Дакле, не постоји правни механизам, који би вратио важење норми стављених ван снаге, осим прописивања идентичних норми у новој законодавној процедури.
Међутим, узимајући у обзир да су конкретним законом о измјенама и допунама избрисане спорне одредбе Закона о слободи вјероисповјести и то чланови 61.,62., 63. и 64., они не би могли бити предмет оцјене уставности из разлога што су престали да важе. Супротно поступање би довело до апсурдне ситуације, тј. да се цијени да ли су у сагласности са Уставом одредбе које више не постоје. У конкретном случају, избрисане одредбе не могу бити у складу нити у супротности са Уставом, јер практично више не егзистирају у правном поретку.
Напослијетку, није јасна логика, а и намјера потенцијалних иницијатора поступка за оцену уставности закона, у погледу избрисаних норми. Парламентарна већина као и свака друга у редовној законодавној процедури, има право да прописује нове, или да брише старе норме, или пак, да донесе нови закон којим се ставља ван снаге претходно важећи итд… Закони се доносе, мијењају, допуњују, бришу.У супротном, обесмислило би се постојање скупштине као законодавца и комплетног правног поретка. Закони би били догме, Свето писмо. Донијети једном, засвагда. Такву крутост је тешко замислити у 21. вијеку.
Коста Ненезић/ИН4С
Шта доноси поступак оцјене уставности Закона о слободи вјероисповијести и увјерења