Проблем српских презимена у расрбљавању
Свака особа има своје име и презиме.Оно што га чини јединственим бићем,јединком која функционише у друштвеном животу.Основни идентитет од којег појединац полази је његово име и презиме.Зато се и каже “Лично име“. Као што је случај са појединцем,тако је и са родом (нацијом), имена и презимена нам говоре ко смо и коме припадамо. И док […]
Проблем српских презимена у расрбљавању
Свака особа има своје име и презиме.Оно што га чини јединственим бићем,јединком која функционише у друштвеном животу.Основни идентитет од којег појединац полази је његово име и презиме.Зато се и каже “Лично име“. Као што је случај са појединцем,тако је и са родом (нацијом), имена и презимена нам говоре ко смо и коме припадамо.
И док имена варирају и могу бити и из туђине,презимена иду линијом предака. Порекло човека и његов родослов потичу из групе презимена којој припада,било да је реч о мајчином или очевом презимену. Српска презимена су доживела бројне измене у својој дугој и богатој историји. Од периода до периода, од завичаја до завичаја, од околности и бројности па све до разних појединачних занимања и надимака,али без обзира на све,увек се знало која су то српска презимена,к ако су настала и која се Слава слави као породични заштитник куће(породице и породичног презимена). Српска презимена су богата и лепотом и бројношћу, разграната у најлепше и најплодоносније гране Српског распознавања и припадности једној и неделивој нацији, једном српском роду.
Прва српска презимена, нису била на ић,овић,били су то други завршетци,са истим или скоро истим значењем. Прва презимена код Срба била су са завршетцима;-ИНА-,ИН,-ОВА,-ОВ,-ЕВ,-АЦ,-СКА,-СКИ,и наравно недефинисана презимена,без групе завршних слова.Тек у 18.а посебно у 19. столећу,презимена на –ић,-овић,добијају данашњу распрострањеност и употребу.Без обзира на религију,без обзира на спол и завичај,без обзира на завршетак,презимена су била и остала,необориви доказ ко сте,шта сте,и оно најважније коме припадате.
Е,ту долазимо до суштине овог текста.
Украли нацију,оставили им презиме.
Процес расрбњавања траје најмање 500 година, било да је реч о Османлијама, Германима, Ватикану, Венету, Влашкој (данашњој Румунији), Басарабији (данашњој Молдавији) или Поносној Српској Лужици.
И док су успели да Србе “растворе и претворе“ у Румуне, Молдавце, Немце и Мађаре, остали су Срби којима нису успели да избришу ни Српску генетику ни Српску припадност ни Српско презиме, данас их знамо као браћу из бивше југе.
Реч о Румунима, Молдавцима и Мађарима.
Постоје примери презимена у Румунији, Молдавији и Мађарској која све говоре. У Румунији су Српским презименима додали фантомски наставак И.
Тако да су чланови породице Поповић,постали Поповићи. Јовановић-јовановићи.Милошевић-Милошевићи ,Белодедић-Белодедићи, и тако даље.
Код Мађара опет у игри је једно друго слово. “Митско“слово С. Тако да Јанковић, буде Јанковићс (по мађарски Jankovics), Поповић-поповићс, Ковачевић-Ковачевићс,и тако редом.
Презимена Ковач и Хорват су два најчешћа презимена у Мађарској. Прво је свима јасно, Ковач, као ковач, где у мађарском језику постоји реч ковач, а друго презиме Хорват, шта год говорили из Загреба је Српско презиме које означава брђанина, стара Српска реч Хрбат знати управо то брђанин. Реч хрбо-брдо.
Сетимо се само великог Српског јунака Јована Хорвата из 18-тог столећа.Чије је порекло из Јужне Србије (Вардарске Србије,отуда и презиме,које описује брда,планине).
Данас, сви такозвани Хрвати, Муслимани(од 1993. Бошњаци), северни Македонци, Словенци и од 2006 лажни Црногорци-монтегрини. осе Српска презимена. Муслиманима су избрисали Српско име из презимена,некима су и остала Српска имена као први део презимена,тако је на пример велики махалашки маг бошњачког фашизма Мухамед Туљо носио презиме ФИЛИПОВИЋ. “The horror. Тhe horror“ Завапио би и Марлон Брандо, каква је то апокалиптична судбина сада,з адесила и сиротог туљу да има подсетник да му се неки предак звао Филип. И Стећак код бугојна би проплакао. Ако му је било за утеху није он био једини, Семиха Боровац(Боро),Сулејман Тихић(тихо,тихомир),Тарик(опет)Филиповић,Фата Орловић,Енвер Марић,Фуад Ковач,Мустафа Боровић,Дамир Никшић,и тако даље.
Јасно, већински имају први део промењен,приликом преласка на ислам, тај део им је био замењен, тако да је на пример Јовановић, постао Мехмедовић.
И док су неки добијали префикс по арапским именима Мухамед, Мухарем, Ибрахим, Мустафа, Омер, други су добијали префиксе по титулама које су их следовале ,бег, паша, ага, ефендија, Чауш, баша, делибаша, спахија, имам, муфтија, а неки су били једноставнији па су ставили ислам у префикс.
И тако посташе Беговићи, Баше, Пашићи, Исламовићи, Мустафићи, Чаушевићи, Ефендићи, Имамовићи, Муфтићи, Делибашићи…
Ипак код свих је остао завршетак ИЋ, ОВИЋ.
Српски корен им нису исчупали,остао је у виду презимена.
Немци имају своја презимена, Данци своја, Руси своја, Кинези, Јапанци, Монголи,свакоме је јасно ко је вебер, ко је паулсен, ким, јанг, грожан…
Најбољи примери су британци.Зна се ко је чије презиме, ирско,шкотско,енглеско. Свако има своје порекло,своје значење, и нико не посеже за туђим. То нас доводи до Срба римокатолика најгорих Срба, такозваних Хрвата.
Јовановићи, Богдановићи, Милановићи, Милошевићи, Петровићи, Поповићи, Савићи,Лазићи, Недељковићи, Ивановићи, Ковачевићи, Ковачи, Остојићи, Деспотовићи, Радовићи, Илићи, Ивићи, Филиповићи, Костићи, Бранковићи, Дејановићи, Тодоровићи, Радићи, Војводићи, Субашићи, Јанковићи, Сретеновићи, Стевановићи, чак и презимена СРБ и СРБИЋ, постоје и носе их самодекларисани Хрвати. Коме није јасно шта ова презимена значе и чија су, томе су одавно другосрбијанске вране и гаврани попили мозак.
Како два народа народа могу носити иста презимена.
Поставља се логичко питање, како два (или више) народа могу носити иста презимена. Одговор је лак и недвосмислен. Никако. Тај случај није забележен у људској историји, етнологији, етимологији, лингвистици, ни у једној познатој научној грани. Тога нема ни међу афричким племенима, индијанским заједницама у Америци, ни међу домородцима Кариба и Океаније.
Закључак;
Српски корен је довољно јак и у животном и у етнолошком смислу да га се не може ишчупати, не може га се уништити, ма колико се ко трудио.
Наука и знање, српски су пријатељи, а истина и правда верни савезници.
Докле год знамо ко смо и шта смо, коме припадамо, шта је наше и чувамо и негујемо истину и науку, спаса нам има. Ништа није ни пропало, ни тешко, ни далеко а најмање немогуће.
Владо Шушњар/ИН4С