Курти и наставак политике „замрзнутог конфликта”
Већ када је по други пут долазио на власт на Косову, дугогодишњи опозиционар Аљбин Курти јасно је ставио до знања да му нормализација односа са Србијом стоји крајње ниско на листи приоритета.
Можда би се као највећа новина из дугог и исцрпног експозеа председника Вучића о Косову, изнетог 22. јуна пред посланицима скупштине, могло навести то што се за преговарачким столом више не помиње могућност размене територија, већ је реч искључиво о постизању компромиса, који искључује поделу Косова између Србије и Албаније. Питање је само у којој мери је друга страна спремна на евентуални компромис, с обзиром на приступ приштинске делегације, на челу са премијером Аљбином Куртијем.
Према речима Александра Вучића, такву некооперативност у дијалогу са Србијом није исказала ниједна претходна делегација из Приштине. Наравно, камен спотицања је, поред нереалног захтева за међусобним признањем, и даље формирање Заједнице српских општина, чему се Куртијева влада отворено противи. Тиме се – тим приклањањем „замрзнутом конфликту”, као најгорем могућем решењу – Курти заправо декларише као природни савезник оних ретроградних снага у српском друштву, које у одржавању садашњег стања и историјској инертности и дан-данас виде идеал свеукупног националног и политичког ангажмана. У ширем геополитичком смислу, формализација замрзнутог конфликта само би додатно отворила врата негативном утицају фактора изван ЕУ, пре свега Русије и Кине, којима такво нерешено стање највише одговара. Нипошто не треба сметнути с ума да у лабавим оквирима међународне заједнице увек постоје и они којима је опструкција европског пута Србије у превасходном интересу – а сва је прилика да је експонент таквих снага управо Курти.
Већ када је (по други пут) долазио на власт на Косову, дугогодишњи опозиционар Албин Курти јасно је ставио до знања да му нормализација односа са Србијом стоји крајње ниско на листи приоритета. Најважнији су му били борба против пандемије, економија и правда, па тек онда дијалог са Србијом. Недостатак жеље за тражењем решења исказао је и касније, уочи и током састанка у Бриселу са председником Вучићем, где ће у први план редовно истицати „потешкоће и препреке” које стоје на путу постизању ма каквог договора. Као, на пример, одбијање да формира ЗСО, позивајући се на одлуку Уставног суда из 2015. године, иако је Косово потписало споразум о томе још 2013. (као и 2015. године), а потом га и ратификовало у својој скупштини. Уосталом, ЗСО са 10 општина са српском већином је и део Ахтисаријевог решења за Косово. Затим, ту је и најава тужбе за геноцид пред Међународним судом правде против Србије, иако ниједан од политичких и војних функционера Србије није ни оптужен, а камоли осуђен за злочин геноцида на Косову. Потом је решавање судбине несталих условио сменом Вељка Одаловића. Ту су и оптужбе за крађу скоро три милијарде евра из Пензијског фонда Косова, које је Србија наводно присвојила. Такође се помиње и потраживање од више од 400 милиона евра због наводних злоупотреба око електричне енергије, те питања ратне одштете, дугова итд. Из свега наведеног јасно је да се Куртијевим поступцима могу радовати само они (у земљи и иностранству) који су за замрзнути конфликт „док се геополитичке прилике у свету не промене у корист Србије”.
Стога, у светлу тих чињеница, не представља случајност ни недавна уредба америчког председника Бајдена о проширењу обима персоналних санкција за западни Балкан. На удару казнених мера нашли би се они које Стејт департмент сматра одговорним за дестабилизацију региона, као и особе које опструишу или угрожавају примену потписаних међународних споразума – дакле, они који не поштују одлуке судова, а пре свега они који су уплетени у корупцију и организовани криминал. За разлику од претходних уредби те врсте, овог пута обухваћена је и Словенија, чији се премијер Јанез Јанша у априлу „тајно” (нон-пејпер) залагао за промену граница на западном Балкану. А то није допринос стабилности, већ нестабилности нашег региона.
Тим путем је изгледа кренуо и Курти, па га, уколико не коригује курс, чека место на тој листи. Одмах поред Додика, који је већ годинама на њој. Исто као што је и бивши албански премијер Сали Бериша недавно доспео на ту листу, али због других, корумптивних разлога.
Јер шта може да се крије иза Куртијевог „предлога” да се уместо Заједнице општина са српском већином (ЗСО) формирају национални савети Срба и Бошњака (можда и Турака), по угледу на таква решења за националне мањине у Србији? Ништа друго до провидна намера да се грађански карактер Ахтисаријевог устава Косова промени у национални – онакви какви су нпр. устави Србије и Хрватске. У тако устројеним националним државама (Срба и Хрвата), они који нису Срби и Хрвати, имају мањинска права. Али у „грађанским” државама у којима нема већине (какав је, рецимо, Устав у Црној Гори или као што је био и бивши Милошевићев) сви грађани су равноправни, те нема ни „мањина”.
А Курти управо овим предлогом покушава да Косово трансформише у другу државу Албанаца. Са циљем да, након тога, уједињење са Албанијом, пре или касније, буде неминован процес. Није ту реч о „великој Албанији” ни „албанском свету”, али јесу обриси неке врсте „природне Албаније”.
Његов проблем је што тим „суверенистичким и антиглобалистичким” маштаријама време пролази. Не само десничарима, већ и левичарима (марксистима-лењинистима), какав је Курти. Чак ни Комунистичка партија Кине није одавно на тим позицијама, већ супротно – на глобалистичким.
Зоран Јанић/Политика