Југ
Културна реафирмација јужне Србије (у данашњем смислу ријечи, да не буде забуне) нешто је чему се, као српски интегралиста, радујем. Интегрализам и јесте схватање према коме јединство српског народа – у свим епохама и у свим његовим завичајима – осмишљава богатство сваке наше завичајне особености. Мени су се и без поновног отркивања Југа одувијек мојим […]
Културна реафирмација јужне Србије (у данашњем смислу ријечи, да не буде забуне) нешто је чему се, као српски интегралиста, радујем. Интегрализам и јесте схватање према коме јединство српског народа – у свим епохама и у свим његовим завичајима – осмишљава богатство сваке наше завичајне особености.
Мени су се и без поновног отркивања Југа одувијек мојим и блиским чинили и ликови и судбине Станковићевих приповјетки, црквене историје Ниша и Пирота, мелос (и цигански и српски) из тог краја. Један од људи које бих најприје назвао пријатељем рођен је у Сурдулици, што се види по чињеници да му је тешко да обуче сако, осим када га жена натјера. И да: Југ није само нестандардна комедија полугласа и промашених падежа. Југ је, за мене, помало тужни подсјетник да се крвава историја са Бугарском, без уплитања великих сила, и није морала развити тако крвавако и трагично.
Подсјетник да је и Македонија – дио моје отаџбине (што код многих данас изазива некакву непријатност, осим људи који ме познају и воле).
Са друге стране: некакво културно издвајање Југа од остатка Србије, јадиковка над Вуковом стандардизацијом источно-херцеговачког дијалекта као једине основице српског језика која је касније тек проширено шумадијско-војвођанском екавицом (тако је то када се тренутно језичко стање узме за основицу књижевног говора: увијек неки регион испашта – зато само напријед у прошлост!), некаква нападна регионализација која, ваљда, треба да наплати за индустријску и сваку другу маргинализацију Југа – све ми се то чини трагичним понављањем погрешних путева из прошлости.
Управо најјефтинијом манипулацијом осјећајем закинутости који се конвертује у (засад благу) идентитетску фрустрацију.
Опет: наш проблем није у томе што имамо језик какав имамо, стандрардни и наше локалне говоре – наш проблем је што ни дјеца на Југу ни у Црној Гори ни у Српској не читају ни Његоша, ни Станковића, ни Дучића… Њихове животе подједнако уоквириују банални садржаји постмодернистичког недостатка сваког идентитета – на енглеском, мање или више књижевном српском језику и на свим језицима баналности и изгубљености.
Дарко Ђого/ИН4С