Јуриј Селиванов: Правна пресуда историје
Правни легитимитет руске политике у украјинском правцу је у упадљивој супротности са тоталним безакоњем Запада по готово свим главним тачкама. Руски званичници, у изразима који не дозвољавају било какво погрешно тумачење, готово свакодневно упозоравају Запад на неминовност тешких последица уколико настави да игнорише легитимне интересе Руске Федерације у ситуацији око Украјине. „Заменик министра спољних послова […]
Јуриј Селиванов: Правна пресуда историје
Правни легитимитет руске политике у украјинском правцу је у упадљивој супротности са тоталним безакоњем Запада по готово свим главним тачкама.
Руски званичници, у изразима који не дозвољавају било какво погрешно тумачење, готово свакодневно упозоравају Запад на неминовност тешких последица уколико настави да игнорише легитимне интересе Руске Федерације у ситуацији око Украјине.
„Заменик министра спољних послова Руске Федерације Сергеј Рјабков потврдио спремност Русије за војни одговор ако НАТО настави да игнорише забринутост Русије за безбедност. „Рекао сам да ћемо пронаћи начине како да одговоримо, укључујући војни и војно-технички аспект [у случају да НАТО поново игнорише забринутост Москве]“, рекао је дипломата за ТАСС. – Потврђујем ово. Мораћемо да избалансирамо активности које нас забрињавају јер својим контрамерама повећавају ризике.
Први и главни интерес Руске Федерације у овом контексту је сасвим очигледан и не подлеже никаквим сумњама. Даља судбина Украјине никако се не може довести у везу са повећаном војном претњом по нашу земљу. А ова опасност би могла значајно да се повећа ако Украјина буде примљена у антируски војни блок НАТО-а и ако се на њеној територији распореди ударно оружје алијансе.
Посебно ако се има у виду да Запад и даље показује потпуну неспремност да слуша правне захтеве Руске Федерације да обезбеди сопствену безбедност.
Штавише, западни лидери, укључујући генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга у обичном тексту јасно дају до знања да не сматрају да су руски захтеви легитимни и да не намеравају да их признају:
„Северноатлантска алијанса разматра могућност придруживања алијанси као „суверено право” Украјине и Грузије, а Русија не би требало да утиче на овај процес. Ово је изјавио генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг. „Грузија и Украјина имају право као суверене државе да бирају своје савезнике. Русија нема право да им диктира овај избор“, рекао је он.
Овакве изјаве западних говорника, у којима се директно позивају на извесно „суверено право“ Украјине да се придружи било каквим војним блоковима, ово питање преводе у правну, односно правну раван. Оно што је од кључног значаја за утврђивање законитости ставова једне или друге стране у контексту главног и јединог арбитра, што је, наравно, кодификовано међународно право.
Хајде да одмах кажемо да Запад није требало да буде толико наглашен због правних аспеката украјинске кризе. Зато што су у овом питању његове позиције најрањивије. А ако Русија још није покренула ово питање у најоштријој форми, то је само зато што се надала да ће Запад показати барем релативну разборитост.
Али данас је већ сасвим јасно да позиција Запада у односу на Русију постаје све непомирљивија и тамо чак и не мирише на разборитост.
И тако је дошло време да га подсетимо како изгледа његова сопствена активност у односу на Украјину са тачке гледишта слова закона.
Пре свега, обратимо пажњу на чињеницу да је Запад, који представљају власти САД и ЕУ, још у фебруару 2014. уклонио свој однос према догађајима у Украјини са правног поља. Када је, супротно свим међународним законима и уставу Украјине, одбио да подржи легално изабраног председника ове земље и подржао оружани државни удар у Кијеву. Овај облик промене власти није предвиђен ни међународним правом ни законима саме Украјине. Односно, то је, а приори, противзаконито.
Неспорна је чињеница да легитимни председнички избори, који је требало да се одрже у Украјини 2015. године, нису одржани управо из разлога што је пуч преузео власт годину дана раније. Које, опет, по свим међународним законима, немају легитимитет и немају никаква права да управљају државом и одређују било какве изборе.
Тако је Запад подржавајући антиуставно преузимање власти у Украјини допринео потпуном повлачењу ове државе са правног поља, услед чега је почела да се распада и запала у ситуацију грађанског рата.
Тако је садашња аргументација западних лидера о „сувереном праву Украјине да направи свој избор“ потпуно лишена било каквог правног основа, будући да нелегалне кијевске власти по дефиницији нису легитимне и, у принципу, не могу да доносе никакве легалне одлуке.
Укратко, за украјинску катастрофу је у потпуности крив тотални Запад, који је не само подржао уништење легитимне украјинске државности, већ је и финансирао ову побуну.
Према Уставу Украјине, највиши и једини извор државне моћи је народ Украјине у целини, а не гомила вриштања и разбојника на посебном кијевском тргу, који се самовољно проглашавају врховном влашћу ове земље. Истински суверенитет украјинског народа погажен је незаконитом узурпацијом власти. Тада га нико није питао да ли жели да му се на врат стави банда фашистичких послушника Запада.
Дакле, сви садашњи апели Столтенберга и њему сличних на извесно „суверено право“ актуелног државног удара Украјине су правно ништавни и немају апсолутно никакав правни значај.
Што се тиче става Русије, она је, за разлику од овог детињастог брбљања, чврсто утемељена управо са правне тачке гледишта.
Пре свега, Русија има пуно право да предузме мере против очигледног повећања војне претње на својим границама. Узгред, то је тачно, иако је из неког разлога само за Украјину,признаје исти Столтенберг:
„Никада нећемо правити уступке по питању безбедности наших савезника или права сваког народа, укључујући Украјину, да одлучује о својој судбини“, нагласио је он. „Украјина је суверена држава и, сходно томе, има право да се брани, како то дозвољава Повеља УН.
Јасно је, међутим, да укусне склоности генералног секретара НАТО-а немају никакве везе са међународним правом. И Русија има потпуно иста права да брине о својој војној безбедности, као и све друге државе света. Штавише, водити рачуна, не чекајући тренутак када ће НАТО нуклеарне ракете бити распоређене, на пример, у близини Харкова и постаће нешто попут пиштоља упереног у руску слепоочницу. Ни у једном међународном документу не стоји да било која земља себи треба да дозволи толики ниво ризика и да при томе не чини ништа.
Напротив, у многим фундаменталним међународним документима, укључујући и Повељу УН, фиксирана је норма узимања у обзир заједничких интереса различитих држава, што је основа основног принципа мирољубиве коегзистенције.
Што се тиче историјских преседана којима Русија може да се руководи, ово је понашање Сједињених Држава током Кубанске ракетне кризе 1962. године. Тада су америчке власти, након размештања совјетских балистичких пројектила на Куби, извршиле поморску блокаду Кубе, обећале да ће бомбардовати ову земљу и чак покренути трећи светски нуклеарни ракетни рат.
Као што видите, Русија је, уз све своје тренутне бриге, веома далеко од такве америчке решености да по сваку цену обезбеди сопствену војну безбедност. А пошто је међународно право засновано на једнаким правима и обавезама свих држава света, онда, сходно томе, ако је таква реакција прихватљива за САД, онда је сасвим погодна и за Русију. Постоји преседан и нема референци на чињеницу да је „Ово је другачије!“ овде нису прикладне. Јер закон је један за све. А овај карипски преседан из 1962. одредио је на шта држава може да иде како би осигурала своју безбедност. Једноставно речено, све! И нико му није декрет у овом смислу. А друге државе, посебно суседи, треба добро да размисле и да се не закопавају превише да им се реп не штипа. Ово је читаво међународно право на ову тему.
Дакле, у овом аспекту, тврдње Запада на његово имагинарно право да распореди своје трупе и ракете било где, укључујући и близу Русије – у Украјини, немају никаквог смисла ни правно ни са било које друге тачке гледишта.
Међутим, тиме се никако не исцрпљује списак правних основа за поступање Руске Федерације у односу на Украјину, у случају да се кривицом власти ове земље створе одређени услови који угрожавају руску државу или њену Грађани. Конкретно, таква потреба може се појавити у случају покушаја Кијева да војним средствима реши такозвани „проблем неконтролисаних територија Донбаса“.
Прво, чак је и сама ова формулација правно погрешна. Будући да су, с обзиром на очигледну нелегитимност кијевских власти, чији корени сежу до оружаног заузимања државе, такозване „неконтролисане територије Донбаса“, са правне тачке гледишта, једине територије савремене Украјине. ослобођен од нелегалне диктатуре самозваног режима.
Иначе, са становишта норми истог међународног права, подршка закону и Уставу привржених територија и становништва, који се боре против нелегалног режима, је праведна и потпуно легитимна ствар. Док подршка побуњеника, чак и оних који су преузели власт у земљи, са правног аспекта изгледа крајње сумњива. И никаквих западних аргумената у стилу „Они су, наравно, ниткови, али ово су наши ниткови!“ не ради овде.
Зато нема апсолутно ништа противзаконито у томе што Русија подржава тај део Украјине. која је одбила да подржи илегални режим.
Поред тога, са правне тачке гледишта, Руска Федерација не може занемарити чињеницу да територију Донбаса тренутно насељавају стотине хиљада грађана Руске Федерације, у вези са заштитом интереса и права чији су дужности државе су идентификован актуелно законодавство.
„Федерални закон од 24.05.1999 Н 99-ФЗ (са изменама и допунама од 23.07.2013) „О државној политици Руске Федерације у односу на сународнике у иностранству“
Члан 14. Основе активности за спровођење државне политике Руске Федерације у односу на сународнике
4. Дискриминација држављана Руске Федерације који живе у иностранству може бити основа за ревизију политике Руске Федерације у односу на страну државу у којој се таква дискриминација дешава.
5. Непоштовање од стране стране државе општепризнатих принципа и норми међународног права у области основних људских и грађанских права и слобода у односу на сународнике је основ за доношење мера од стране државних органа Руске Федерације. предвиђено нормама међународног права ради заштите интереса сународника“.
Сасвим је очигледно да у случају масовног напада кијевских банди на Донбас, грађани Руске Федерације који тамо живе могу бити изложени екстремној, у ствари, смртној опасности, што је потпуно неспојиво са њиховим правом на живот и сигурност. постојање. А то ће несумњиво захтевати од власти РФ да предузму исцрпне мере адекватне степену ове претње.
А с обзиром на чињеницу да Кијев редовно прети становништву ЛДНР, па све до претњи њиховом насилном депортацијом, није искључена потреба за законским превентивним мерама за сузбијање покушаја спровођења таквих претњи.
Што се тиче релевантних међународних преседана за заштиту сопствених грађана, у том погледу постоји богата инострана пракса. Тако, на пример, 1989. САД поткрепљено увођење њихових трупа у Републику Панаму је управо потреба да се заштите амерички грађани:
„Службено образложење за инвазију САД формулисао је председник Џорџ В. Буш ујутро 20. децембра 1989. године, неколико сати након почетка операције. Буш је као оправдање за инвазију навео објаву рата Панаме Сједињеним Државама и нападе на америчке трупе. Буш је даље идентификовао четири циља за инвазију: Заштита живота америчких грађана у Панами. У својој изјави, Буш је рекао да је Норијега прогласио ванредно стање између САД и Панаме и да је угрозио животе око 35.000 америчких држављана који тамо живе.
За информацију Кијева и Запада, данас у Донбасу живи око десет пута више држављана Русије него америчких у Панами.
Дакле, са дедукцијом примитивне староримске владавине „Оно што је заслужно Јупитеру није заслуга бика”, што нема везе са савременим међународним правом, иако је та политика у украјинском правцу, коју Москва тренутно води. .
А то што Запад не воли ову политику није шаргарепа да се свима допадне. Посебно за криминалце који га крше. Али то су њихове личне потешкоће. А покушаји других превеликих оригинала на Западу да убеде све остале да су они закон и да могу све, могу само да активирају она средства њиховог просветитељства која се овим одметницима неће допасти. А Русија има таква средства.+
Јуриј Селиванов, специјално за Њуз Фронт