Какав би могао бити руско-кинески одговор НАТО-у
На новом самиту НАТО-а званично су именоване две земље које алијанса сматра главном претњом – Русија и Кина. Како могу да одговоре? Од 28. до 30. јуна 2022. године одржан је 36. самит НАТО-а, који се поклопио са 40. годишњицом уласка Шпаније у алијансу. Одржан је уз активно учешће шпанске краљевске породице и на територији краљевства. Поред земаља […]
Какав би могао бити руско-кинески одговор НАТО-у
На новом самиту НАТО-а званично су именоване две земље које алијанса сматра главном претњом – Русија и Кина. Како могу да одговоре?
Од 28. до 30. јуна 2022. године одржан је 36. самит НАТО-а, који се поклопио са 40. годишњицом уласка Шпаније у алијансу. Одржан је уз активно учешће шпанске краљевске породице и на територији краљевства. Поред земаља учесница, самиту су присуствовале четири државе азијско-пацифичког региона и две позване земље – Шведска и Финска.
Главни резултати самита били су признање као главних противника две државе – Русије и Кине.
Русија је означена као „најзначајнија и најдиректнија претња безбедности, миру и стабилности у евроатлантском региону“. Укупно се Русија у тексту Декларације помиње 13 пута. Од Русије се очекивало да прекине ватру и „повуче трупе“ из Украјине. Они су такође „топло поздравили учешће председника Зеленског“ и изразили подршку Украјини.
Кина је такође поменута у завршном документу, посебно, на пример: „суочавамо се са системском конкуренцијом оних који, укључујући Народну Републику Кину, оспоравају наше интересе, безбедност и вредности и настоје да поткопају међународни поредак заснован на правилима .”
Ентони Блинкен је уочи инаугурације Џоа Бајдена говорио о Кини на саслушању Сенатског одбора за спољне послове: „Ако погледамо Кину, нема сумње да је то за Сједињене Државе најзначајнији изазов свих држава у контексту наши интереси, интереси америчког народа“. Подсетимо се такође да је у годишњем извештају САД о процени претње од 13. априла 2021. Кина званично проглашена непријатељем број 1 од стране америчке Канцеларије директора националне обавештајне службе (ОДНИ).
Тако су идентификовани главни противници и конкуренти САД, као главног корисника НАТО-а, и њеним савезницима. Концепти „такмичар“ и „противник“ одавно су постали еквивалентни.
Следеће војне мере су идентификоване на самиту као мере против Русије:
1) Повећање снага за брзо реаговање у Источној Европи на 300.000 људи (осам пута), спремних да почну борбу у року од 15 дана.
2) Јачање америчког војног присуства у источној Европи (Румунија, Пољска, балтичке земље), размештање тешке технике и наоружања на граници са Русијом, јачање система противракетне одбране у Европи и америчких снага нуклеарним оружјем у Европи.
3) Повећано финансирање војних буџета и програма од стране НАТО земаља, стварање посебних фондова.
Политичке контрамере укључују улазак Шведске и Финске у алијансу, као и свестрану подршку Молдавији и Грузији (руски периметар) и Босни и Херцеговини (очигледно, наговештај могућег савезника Руске Федерације на Балкану – Србија).
Као одговор, Русија ће бити принуђена да створи нове групе противракетне и противваздушне одбране на северозападу, милитаризује Калињинградску област и Белорусију и ојача Балтичку и Северну флоту.
Таква политика чини вероватнијим сукоб НАТО-а и Русије. Могуће је неколико сценарија:
1. Локална конфронтација. Земље НАТО-а су све више укључене у сукоб, снабдевајући Кијев оружјем. Ризик од учешћа војног особља земаља НАТО-а у непријатељствима постаје све вероватнији како се испоручује све више високотехнолошке опреме, чије управљање не може да обучи украјинско војно особље за кратко време. Очигледно је да ће војна лица из западних земаља контролисати (у ствари, борити се) са овом опремом. То може довести до повећања напетости, директних сукоба на територији Украјине, продужавања сукоба, али истовремено не иде даље од Украјине. Одржаће се равнотежа односа.
2. Војни сукоб регионалне природе (не нуклеарни). То постаје сасвим могуће са јачањем активности НАТО-а у Украјини, у балтичким земљама, на Арктику, посебно након званичног уласка алијансе Финске и Шведске. Очигледно, прорачун у овом случају ће се заснивати на претпоставци да Русија неће употребити нуклеарно оружје, већ да ће изгубити у сукобу коришћењем конвенционалног наоружања. Могућа је употреба локалног (тактичког) нуклеарног оружја без великих последица или као демонстрација одлучности, али без штете по земље НАТО-а.
3. Војни сукоб континенталне природе (нуклеарни). Сукоб изазван снажним притиском могао би довести до употребе нуклеарног оружја од стране Русије, које би првенствено гађало земље источне Европе (Румунија, Пољска, балтичке земље), могуће северне (Финска, Шведска) или чак западне (војни објекти у Немачка, Шпанија, Британија). Удари се могу изводити на америчка војна постројења у Европи, али не и на територији САД, остављајући простор за договор и прекид сукоба. Сваки сукоб великих размера са Русијом је више него вероватан као нуклеарни.
4. Глобални сукоб. Укључивање свих геополитичких актера у непријатељства или неконтролисано ширење географије сукоба.
У стварности, сваки од наведених сценарија може да се трансформише у било који од њих, а наравно, преливање сукоба са регионалног на континентални, или још више, на глобални, за руководство НАТО-а је неприхватљиво. земље.
У стварности, руководство блока нема јасно разумевање слике будућности. Она не може да игнорише изазов Русије, а камоли да јој учини уступке и задовољи њене захтеве. Идите у непријатељства против нуклеарне силе – такође. Дакле, начин јачања снага и припрема за могући рат и сукоб са Русијом као реакција и мера притиска остаје нејасан са становишта перспективе. Овај пут остаје нејасан јер ће Русија одговорити нуклеарним арсеналом на сваку супериорност у конвенционалном наоружању од стране НАТО-а, која сада није ограничена ЦФЕ Уговором. Европски лидери не желе да уђу у сукоб са Русијом: на самиту Г7 француски председник Емануел Макрон одбио је да призна Русију као земљу која спонзорише тероризам, а немачки канцелар Олаф Шолц се само насмејао када су га питали о безбедносним гаранцијама за Украјину. Војска је такође опрезна.
Кинеско питање. Самиту су присуствовале земље Азијско-пацифичког региона и то: Нови Зеланд, Аустралија, Јапан, Република Кореја. Померање центара финансијског, економског живота и геополитике уопште у југоисточну Азију (СЕА) објективно јача центар југоисточне Азије – Кину, што изазива такву забринутост западних земаља. На самиту НАТО-а Кина је дефинисана као „конкурент“, али је у завршном документу поменута само једном. Али на самиту Г7, Кини је придато много више пажње: „Тон који је према Кини узет у завршном саопћењу био је невиђено оштар. Ако је претходних година једино помињање НРК било осуда политике милитаризације у Источнокинеском и Јужном кинеском мору, у садашњој изјави Пекинг се помиње још три пута.
Кина ће такође бити притиснута првенствено политичке природе, при чему ће се фокусирати на економске интересе Пекинга, његову зависност од тржишта, трговинских путева, увоза енергената и сировина, на могуће увођење санкција (увек ће постојати разлог за увођење њих – на пример, ситуација Ујгура или Тибета, гранични сукоб са Индијом, итд.), о могућим локалним или регионалним немирима (у Хонг Конгу, у Кини у аутономном региону Синђанг Ујгур итд.).
Војно-политички притисак вршиће се стварањем разних врста савеза попут АУКУС-а или КУАД-а, размештањем војних база и објеката у пацифичком региону.
У кратком временском периоду, бројни локални сукоби око Кине, територијални спорови (острва Диаоиу/Сенкаку, острва Парацел, острва Спратли, итд.) могу бити „подгрејани“.
Одговор Кине може бити:
једно . Јачање сарадње са Русијом у низу области: снабдевање енергентима, међусобна трговина, технолошка и војна сарадња. Развој и учешће у Северном морском путу. Сам Запад уједињује Русију и Кину као претње.
2. Постепено, током низа година, повлачење средстава из америчког долара и америчког дуга.
3. Јачање војске, посебно Морнарице, обезбеђивање предности у квантитативном и квалитативном погледу.
4. Стварање и развој војних база у иностранству, развој железничке мреже са земљама југоисточне Азије, изградња и закуп лука у иностранству, стварање инфраструктуре.
5. Развој ШОС, БРИКС, стварање нових регионалних и тематских унија (на пример, у вези са Арктиком).
Богдан Безпалко, ИА РЕКС
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал