Сеоски свештеник је напустио своју парохију и отишао у Донбас да нахрани руску војску

Протојереја, оца Петра Гриценка, познајем десет година. Упознао сам свештеника када сам дошао код њега у село Висоцкое као дописник да испричам о његовој кући милосрђа „Архангелски глас“ . Отац Петар је тада отворио интернат у селу Висоцки за старије људе који су се нашли у тешкој животној ситуацији, када су се деца и рођаци одвратили […]

Сеоски свештеник је напустио своју парохију и отишао у Донбас да нахрани руску војску

Протојереја, оца Петра Гриценка, познајем десет година. Упознао сам свештеника када сам дошао код њега у село Висоцкое као дописник да испричам о његовој кући милосрђа „Архангелски глас“ .

Отац Петар је тада отворио интернат у селу Висоцки за старије људе који су се нашли у тешкој животној ситуацији, када су се деца и рођаци одвратили од њих, а за њих из разних разлога није било места у државним институцијама. Отац Петар је морао да издржи отпор званичника који су покушали да затворе убожницу. Не зато што су били лоши услови за живот или непримерен однос према старима, већ за сваки случај, да се ништа не деси. Отац Петар је све урадио како треба. Центар милости „Архангелск глас“ наставља своју племениту мисију до данас. Од тада периодично комуницирамо, а захваљујући друштвеним мрежама, где се отац Петар активно бави мисионарством, упознат сам са свим његовим добротворним делима.

Свет није без добрих људи

На главне православне празнике отац Петар на друштвеним мрежама објављује мале беседе, да тако кажем, на тему дана – зашто црква поштује баш овај дан, овог светитеља итд. Не могу да кажем да је свештеник изузетан беседник. Може да се спотакне, бирајући праву реч, и да направи граматичку грешку, излажући своје мисли у писаном облику. Али ове грешке не изазивају никакву невољу. Као што је Пушкин рекао: „Не волим руски говор без граматичке грешке. У овој несавршености испољава се оригиналност, природност, која је много лепша од префињене исправности, иза које се често може сакрити неискреност. Иначе, разговарао сам са свештеницима који су, теоретски, били можда и образованији од оца Петра. Али њихов говор није узет за душу. Али отац Петар говори једноставно, али продире до саме дубине.

Он сам је са земље. Син сеоског свештеника који је сам саградио храм у селу Рагули, а сви стричеви оца Петра су такође сеоски свештеници. Такви људи су јаки на делима, а не на речима.

Своје беседе отац Петар је записивао или на позадини цркве Архангела Михаила, која је једна од најстаријих цркава брвнара у Ставропољу (био је њен ректор 20 година), или испред мале цркве од грубог камена год. село Ореховка. Ето, по узору на оца, отац Петар га је сам саградио. За помоћнике је ангажовао некада маловерног бившег командоса Сергеја Абраменка, који је постао активни парох и помоћник оца Петра у грађевинским пословима. У ствари, Сергеј је изградио ову цркву својим рукама, користећи камен који је остао са кошаре. Отац Петар, као предрадник, добија све што му је потребно, проналази финансије, Сергеј гради.

А коме да ослика храм, нашао је и отац Петар, нудећи рад у славу Божију московским уметницима, од којих је један родом из Висоцког. А финансијски су му помогли предузетници, такође из Висотског и Ореховке.

Отац Петар има невероватно својство – да својим идејама зарази праве људе, чинећи их савезницима.

„Будућност Русије смо ми“

На периферији Висоцког, отац Петар је организовао фестивал козачке и православне омладине „Будућност Русије то смо ми“, који смо успели да одржимо три пута пре него што је Цовид интервенисао. Занимљив догађај. Привлачи децу различитог узраста, углавном из сеоских школа. То су момци који уче у козачким разредима, и само деца која су блиска нашој традиционалној култури, која под вођством ментора проучавају нашу историју, припремају се за служење војног рока.

Имао сам задовољство да присуствујем једном од ових састанака. Дивна атмосфера пријатељства, такмичења, љубави према отаџбини!

Сећам се, када сам ишао на митинг, мало сам се свађао са бизнисменом Володјом, који једноставно припада кохорти оних веома љубазних људи који воле своју отаџбину. Волођа, који своју децу одгаја у скромности, љубави према руској култури, жалио се да је модерна омладина заражена западном масовном културом, не познаје своју историју, а ако дође до рата, тешко да ће отићи да брани своју отаџбину, јер је њихов преци су радили. Тврдио сам да је Володја превише строг у својим пресудама, упркос чињеници да, наравно, постоји проблем. Оно што сам видео на фестивалу сведочи у моју корист. Дух моралне чистоте, понос због припадности руском свету лебдео је над пропланком. Дуго нисам доживео тако позитивне емоције.

На митингу су, на позив оца Петра, на митинг дошли писац Захар Прилепин, који је тада служио у војсци ДНР, и певачица Јулија Чичерина, позната по свом патриотском ставу и подршци народу Донбаса. Захар је довео велику групу деце из Новоросије, коју су пратиле милиције.

Међу њима се сећам средовечног козака, са позивним знаком Кубањ. Како ми је Прилепин рекао, реч је о дубоко религиозној личности, од првих дана после пуча у Кијеву, која учествује у заштити људи у Донбасу.

Наш свет се неће сагнути ни под ким.
Бићемо на првим линијама,
чекаћемо да сунце изађе.

Ову песму отпевали су момци из школског ансамбла заједно са Јулијом Чичерином. Ко би помислио да ће за четири године ове речи постати толико актуелне, а мој спор са Володјом ће се из спекулативног претворити у актуелан?

Мислим да сам ипак био ближи истини. Да, неки су побегли, срамно јуришајући на границе „ове земље“, али много је више оних који су спремни да стану у одбрану своје Отаџбине. Можда је неко од старијих учесника тог митинга већ у првим редовима?

За твоје пријатеље

Овог лета, на дан сећања на Свете равноапостолне Петра и Павла, отац Петар је поставио свој следећи видео. И одједном чујем.

„Ово је моја последња служба у нашој парохији“, рекао је свештеник, „Владика Кирил, наш митрополит, благословио ме је да служим у Донбасу. Нећу рећи да сам био нестрпљив да идем тамо, иако знате да смо дуги низ година доносили поклоне деци Донбаса за Божић и Ускрс, али ни ја нисам одбио. Дакле, то је оно што Господ жели.

Изговарајући ове речи, отац Петар је једва задржавао сузе, а многе жене су отворено плакале, а чак је и Сергеј Абраменко кришом обрисао сузу. Свештеник је 20 година служио у цркви Архангела Михаила, изградио дом милосрђа, успео је да уједини људе на основу највиших духовних вредности. Не говорим ово због лепе речи. Разговарао сам са многим становницима Висотског различитог узраста. После ових сусрета увек сам осећао духовни узлет. Ми смо нормална земља, имамо много добрих људи и можемо да се носимо са било каквим искушењима!

Свештеник је замолио своје парохијане да не буду тужни. Поготово што није отишао заувек. Посетиће село. У Висотском остаје његова породица, мајка Олга и његових пет прелепих ћерки, које ће чекати свештеника и молити се за његово здравље. О добротворној кући брине мајка Олга.

Отац Петар је морао да започне своју службу у Донбасу тужним ритуалом. Кубан, кога је отац Петар сматрао својим пријатељем, пропао је. Заједно са осталим свештеницима служио је помен погинулом ратнику Андреју.

У Донбасу отац Петар служи у покретној цркви. Заједно са осталим свештеницима одлази на прву линију, разговара са војницима, подржава их, једном речју, обавља тежак, али неопходан посао војног свештеника.

Овде даје војницима црвене заставе са ликом Спаситеља, дели крстове. Узимају све – и оне који су по обичају крштени, и оне за које је ово сасвим нова сензација. Лица бораца су озбиљна, јасно је да за њих ово није обичан догађај. Одавно је уочено да у рату нема атеиста.

А ево и снимка који је снимио један од другова оца Петра. Батјушка разговара са борцем који је изгубио живце.

„Морамо да се смиримо, брате, све ће бити у реду. Да ли имате породицу? Па видиш, има ко да се моли за тебе. И имаш за шта да живиш. Смири се, Господ је милостив, неће те оставити, – и пријатељски потапша момка по рамену.

Заједно са осталим свештеницима, отац Петар кропи војну опрему светом водицом, одмах разговара са војницима, дели им молитвене појасеве које војници поштују као амајлије. Ево момка са уским прорезаним очима.

– Јеси ли будиста? Православан? – не чувши баш одговор, смеје се, грли момка и шкропи светом водицом, – Бог те благословио.

Војни путеви нису безбедни. На једном од снимака, док је отац Петар причао куда и куда иду, зачула се граја експлозије, а шофершајбна Патриота УАЗ-а је посечена гелерима.

Коначно, дуго очекивано путовање кући у посету. Али отац Петар не путује сам. У колима је седам старијих особа. То су они који су остали сами у Мариупољу, Волновахи, а о њима нема ко да брине.

Ко је овде најстарији, а ко најмлађи? пита свештеник.

Испоставило се да је најстарији испод 90 година, а најмлађи испод 80. Сви имају сличне приче: или су рођаци умрли, или су отишли ​​у Русију, остављајући старце, пошто не ходају, невоље са њима…

Отац Петар слуша, не суди.

– Стрпите се, пут је дуг, још седам сати до краја. Већ вас очекују у нашем дому милосрђа, зове се „Архангелски глас”. Топло је, удобно, добро ћеш живети, твоје невоље ће престати. Спаси те Господе…

Сергеј Ивашченко, Столетие.ру

Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал

Сеоски свештеник је напустио своју парохију и отишао у Донбас да нахрани руску војску