Америка од 2016. више неће моћи да бира између компромиса и краха своје империје

ЕЛИТИ САД ПРЕДЛАГАНО „МЕКО ПРИЗЕМЉЕЊЕ“, АЛИ КОЈЕ НЕ БИ ВОДИЛО РАЧУНА О 300 ИЛИ 30 ПОРОДИЦА Све до 2015. америчка елита (у сваком случају онај њен део који је одређивао политику САД) била је уверена да ће њена финансијско-економска и војно-политичка моћ бити довољна да се сломи сав преостали свет и ипак очува хегемонија Вашингтона на основу лишавања реалног полтичког суверенитета и било каквих економских права свих, укључујући у завршној фази и – народ САД Њен озбиљан савезник била је европска бирократија – односно, компрадорски, космополитски део елите ЕУ, чије се благостање заснивало на интегрисаности у трансатлантске (тј. контролисане од стране САД) структуре ЕУ (у којој је теза о атлантској солидарности постала геополитичка догма) и NATO, насупрот интересима националних држава – чланица Европске уније Последње изјаве Керија и Обаме које осцилују у дијапазону од спремности на узајамно прихватљив компромис о свим спорним питањима (чак и Кијеву стижу директиве да „реализује Минск“), до настављања курса конфронтације – потврђују заоштравање борбе у вашингтонском естаблишменту Резултате те борбе није могуће предвидети – сувише је велики број политичара и утицајних породица повезао своју будућност са оријентацијом на конзервацију империјалне доминације да би одустајање од ње за њих прошло безболно. У игру су реално ушле имовина од много милијарди и читаве политичке династије Али, затвара се извор могућности за меко и компромисно приземљење САД. Вашингтонске елите већ ће се неизбежно суочити са знатно озбиљнијим проблемима од оних који су их очекивали пре 10-15 година. Ипак, за сада се ради о приземљењу, иако грубљем и са расходима, али не и о катастрофи ПАРАДОКС текуће глобалне кризе налази се у томе што су током последњих пет година све колико-толико одговорне и независне државе улагале невероватне напоре за спасавање Сједињених Држава од претеће финансијско-економске и војно-политичке катастрофе.         Сем тога, оне су то чиниле упркос не мање доследним деловањима Вашингтона усмереним на дестабилизацију светског поретка који се правилно дефинише као Pax Americana („Амерички свет“).         Будући да је политика – игра са нултим збиром, односно губитак једног није обавезно и добитак другог, овај парадокс има своје логичко објашњење.         Криза било ког система настаје када његова унутрашња организација улази у противречност са обимом расположивих ресурса (односно, почиње да недостаје ресурса за одржавање нормалног функционисања система на уобичајен начин).         Ситуација претпоставља најмање три основне варијанте разрешења:         1. Реформисање – када се унутрашња организација система еволутивним путем доводи до стања усклађености са основом ресурса.         2. Крах система – када се то исто дешава револуционарним путем.         3.  Конзервација, односно, привремена обустава када се утицаји који прете систему отклањају путем силе, а узајамни односи унутар система строго конзервишу на бази неравноправних узајамних односа (није битно да ли између класа, слојева, каста или држава).         Метод конзервације покушали су да примене: Кина у време Минкса и Ћинга и Јапан у време Токугаве. Метод је успешно деловао до почетка епохе капиталистичке глобализације (у XIX веку). Ипак, обе источне цивилизације (изнутра довољно чврсте) нису издржале судар са технолошки савршенијом европском цивилизацијом (а отуда и у војно-политичком погледу моћнијом).         Јапан је нашао одговор на путу модернизације (реформисања) још у првој половини XIX века, Кина је читав век утонула у вртлог полуколонијалне зависности и крвавих грађанских ратова све док нова комунистичка елита под руководством Ден Сјаопина није успела да формулише своју концепцију реформи и модернизације.         Овај пример доводи нас до закључка: конзервација система могућа је само у случају ако је систем осигуран од свих нежељених спољних утицаја, то јест, контролише глобализовани свет.         Противречност између концепције изласка из кризе коју је прихватила америчка елита и алтернативне концепције коју је предложила Русија и подржала Кина, затим БРИКС, а сад већ значајан део света – састојала се у томе што су политичари у Вашингтону полазили од тога да имају могућности да потпуно контролишу глобализовани свет и да његов развој усмеравају у њима потребном правцу. Зато су, након што су се сударили са исцрпљеном базом ресурса за обезбеђивање механизама глобалне хегемоније,  покушали да реше питање методом сузбијања потенцијалних опонената путем силе у циљу прерасподеле глобалних ресурса у своју корист.         У случају успеха, САД добијају могућност да понове искуство са краја 80-их – почетка 90-их година када је крах СССР и светског система социјализма, који је био под његовом контролом, омогућио Западу да изађе из кризе путем прерасподеле глобалних ресурса у своју корист. На новој етапи радило се о прерасподели ресурса, сада већ не у корист колективног Запада, већ искључиво у корист САД.         Такав след давао је систему продужени рок који се могао искористити за стварање поретка конзервације неравноправних односа при којем је контрола америчке елите – установљена над ресурсима силе, сировина, финансија и индустрије – штитила од опасности слома система изнутра, а ликвидирање алтернативних центара силе гарантовано обезбедило систем од лома споља, чинећи га вечним (у најмању руку у историјски догледном времену).         Алтернативни приступ (назовимо га условно руско-кинеским) претпостављао је да ће општи ресурс система бити брже исцрпљен него што САД успеју да створе механизме конзервације своје глобалне хегемоније.         Са своје стране, то је водило ка растезању и пренапрегнутости снага које су обезбеђивале империјално сузбијање глобалне периферије у интересу вашингтонског центра и даље ка неизбежном краху система.         Пре двеста, чак и пре сто година, политичари би деловали по принципу „гурни оног који пада“ и спремали се да деле наследство следеће у низу империја, која се руши. Међутим, глобализација не само светске индустрије и трговине (која је постигнута још крајем XIX века), него и светских финансија, чинила је крах америчке империје крајње опасним и скупим подухватом за читав свет. Кратко речено, САД су испод својих рушевина могле да сахране цивилизацију.    У вези с тим, у оквиру руско-кинеских ставова, Вашингтону је интензивно предлагана компромисна варијанта која претпоставља тиху еволутивну ерозију америчке хегемоније, постепено реформисање међународних финансијско-економских и војно-политичких односа на основу постојећег система међународног права.         Америчкој елити предлагано је „меко приземљење“ уз очување знатног дела утицаја и актива, али са постепеном адаптацијом система на постојећу реалност (усклађивање система са расположивим ресурсима), узимајући у обзир интересе човечанства, а не његовог „најбољег дела“ у облику „триста породица“ које су претиле да се претворе у не више од тридесет породица.         На крају, увек је боље договорити се него градити нови свет на згаришту старог, тим пре што су у светском искуству такви договори постојали.         У то се уклапа и пракса откупа предузећа од власника приликом национализације уместо обичне конфискације и руска пракса општенационалног консензуса током последње деценије када су олигархе убедили (путем конкретних казни примењиваних према необузданим и тврдокорним) да поделе власт и приходе са народом и државом. Наравно, резултат није задовољио екстремисте са обе стране, али је тако избегнут грађански рат и подривање државности.         Све до 2015. америчка елита (у сваком случају онај њен део који је одређивао политику САД) била је уверена да ће постојећа финансијско-економска и војно-политичка моћ бити довољна да се сломи сав преостали свет и ипак очува хегемонија Вашингтона на основу лишавања реалног полтичког суверенитета и било каквих економских права свих, укључујући у завршној фази и народ САД.  Њен озбиљан савезник била је европска бирократија – односно, компрадорски, космополитски део елите ЕУ, чије се благостање заснивало на интегрисаности у трансатлантске (тј. контролисане од стране САД) структуре ЕУ (у којој је теза о атлантској солидарности постала геополитичка догма) и NATO, насупрот интересима националних држава – чланица Европске уније.         Међутим, украјинска криз која се одужила знатно више него што је на почетку планирано, нагло војно-политичко активирање Русије у регулисању сиријске кризе (на које САД нису имале адекватан одговор) и, најважније, убрзано стварање алтернативних финансијско-економских структура које доводе у питање позицију долара као фактички светске валуте, приморали су део америчке елите склоне компромису да се активира  (који је током последњих петнаест година био фактички суспендован из озбиљног утицаја на доношење стратешких одлука).         Последње изјаве Керија и Обаме које осцилују у дијапазону од спремности на узајамно прихватљив компромис о свим спорним питањима (чак и Кијеву стижу директиве да „реализује Минск“), до настављања курса конфронтације, потврђују заоштравање борбе у вашингтонском естаблишменту.         Резултате те борбе није могуће предвидети – сувише је велики број политичара и утицајних породица повезао своју будућност са оријентацијом на конзервацију империјалне доминације да би одустајање од ње за њих прошло безболно. У игру су реално ушле имовина од много милијарди и читаве политичке династија. Ипак, може се апсолутно тачно констатовати да за било које одлуке постоји одређени извор могућности. Тако се, на пример, затвара извор могућности који дозвољава меко и компромисно приземљење САД. Вашингтонске елите већ ће се неизбежно суочити са знатно озбиљнијим проблемима од оних који су их очекивали пре 10-15 година. Али, за сада се, ипак, ради о приземљењу, иако грубљем и са расходима, али не и о катастрофи.         Поред тога, САД треба брзо да мисле. Њихови ресурси се топе знатно брже него што су претпостављали аутори плана империјалне конзервације. Губитку контроле над земљама БРИКС додаје се пузећи, али прилично брз губитак контроле над европском политиком и почетак геополитичког маневрисања монархија на Блиском Истоку. Финансијско-економске структуре које су основале Русија, Кина, БРИКС, развијају се према сопственој логици, а Москва и Пекинг нису у стању да сувише дуго успоравају њихов развој у очекивању америчког испљавања способности за договарање.         Отприлике 2016. коначно ће се прећи тачка после које нема повратка, а америчке елите више неће моћи да бирају између услова за компромис и краха. Једино на шта ће оне тада бити способне то је да – гласно залупе вратима покушавајући да са собом у бездан одвуку остали свет.         Међутим, самоубиство ће им сигурно успети, али проблем убиства цивилизације није тако лако решив, чак и са расположивим америчким ресурсима.         А шта ће остати након годину-две?                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Ростислав ИШЋЕНКО извор: http://fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/amerika-od-2016-vise-nece-moci-da-bira-izmedju-kompromisa-i-kraha-svoje-imperije