Цезар и Срби

Недеља је у Србији постала најзанимљивији дан. Одмах после породичног ручка почиње ријалити програм у којем учествују најзначајнији државни фукционери. Шта се све ту може чути? Какви заплети? Какви обрти? Углавном, занимљивије је него у индијским серијама. Овог викенда су у главној били председник владе, један наркоман и један рекеташ. Статирали су и припадници полиције у пуној борбеној опреми. Жељно очекујемо наставак серијала. Наравно, већ следеће недеље. Да није тужно, било би смешно. Србија се у сваком погледу ваља у блату. Ониме што гледамо из недеље у недељу се разара и оно мало институционалног апарата који се одржао. Чак и да то није намера председника владе, Србија се незаустављиво креће ка некој врсти диктатуре. Институције се распадају, оне више неће моћи да обављају своје функције и о свему ће се питати један човек. Забринутост грађана Србије је очигледна. На Твитеру се током недеље највише делила фотографија из једног уџбеника, а на којој је дефиниција „цезаристичке диктатуре“. Према овоме „цезаристичку диктатуру карактерише неограничена самовоља диктатора који државу и поданике држи у сталној претњи ванредним стањем или производње околности (спољашњи и унутрашњи непријатељи, издајници) које захтевају увођење ванредног стања. Такође, диктатор подгрева наду поданика обећавајући и најављујући отварање великих привредних радова који ће омогућити економску стабилност, задовољство и срећу свима. (…) Диктатор јавност обасипа уз помоћ опаких пропагандиста (лажова и злотвора) сензацијама. Сензације уништавају вредности и вредносни систем, а јавност и јавно мњење погрешно усмеравају.“ Ова дефиниција се учи на Правном факултету, Филозофском факултету и Факултету политичких наука у Београду. Читаоци Фонда стратешке културе нека сами процене да ли се овом дефиницијом може обухватити и стање у данашњој Србији.