Драган Томић: Енглеска и Србија (Глава 1.)

Пропаст Српског националног програма у 20-ом веку, представља круну Британске политике обуздавања Русије и њеног покушаја ширења своје зоне утицаја у 19. веку. Међутим, спрам Русије, није само Британска политика имала негативан став, већ је тај негативан став константа целокупне Западне цивилизације. Гледано тако, сви ратови вођени унутар Европског контиента морају се посматрати као нека врста породичне свађе, унутрашњег питања, док је сукоб са Русијом третиран као чин агресије који је опасност за све и који нема исти третман као унутрашњи сукоби унутар Европе. Сукоби унутар Европе ма колико били разорни и крвави, никада не раскидају са заједничком основом, не раскидају са културним наслеђем, који се базира на ексклузивизму проистеклом из католичког учења и из њега изведеном супрематизму. Сукоби унутар Европе, јесу заправо такмичење у ексклузивизму, борба за прво место и вођу, који ће предводити заједнички освајачки подухват. Међутим у случају ратова вођених са Русијом, индивидуални Европски ексклузивизми увек себе доживљавају као супериорне у односу на Русију. Стога у односу према Русији, не постоји разлика  било да се ради о Французима, Аустријанцима,Немцима или Енглезима, јер сви они себе доживљавају као вредност а Русију третирају као безвредну, тј негирају је у потпуности. Русија је код свих њих, схваћена као територија која треба да се освоји и искористи, док је становништво, безвредно и бескорисно и да га у циљу смањивања трошкова треба физички елиминисати. Са друге стране, Русија 19. века, без обзира на своју војну моћ, била је прожета мулти културализмом и мондијализмима. Тежња руских Царева да се прикључе Европи на равноправној основи увек је наилазила на отпор и неприхватање, и пред Русију су увек постављани захтеви за променама и реформама како би се она прилагодила Европским стандардима. Оно што руска елита никада није схватила јесте да је циљ тих реформи био да се Русија од живе путем реформе реформише у леш. Иако себе воли да назива Империјом, Русија то никада није била, она је била једна јако скупа, али у суштини, јефтина копија европских империја. Она је сво време желела да ЛИЧИ на европске империје и улагала је много у империјални имиџ. Другим речима, Руска Империја није ништа друго до империја Потемкинових села. У овај лажни светлуцави имиџ моћи, савршено се уклапала Православна црква, која је извлачила директну корист из слизавања са влашћу. Сама природа Православља, као феноменолошке, појавне теологије која никада не залази у дубину, већ је увек заинтерсована за свеобухватну јавну сферу никада није ни могла да створи било какво критичко мишљење нити критички поглед на свет и сходно томе помогне у изградњи Руског националног идентитета. Све што је Православну цркву у Русији интересовало је да све буде сјајно и светлуцаво да импресионира споља док је унутра све било празно. Православље је себе довело дотле да буде чиста форма без било какве суштине, што је довело да оно никада нема никакав одговор сем трпљења. Због тога оно велича припростог сељака, богоугодногмужикакоји је зомбиран, живи по страћарама и безусловно се диви светлуцавом цару који језди кочијама са свитом. А кад ноћ падне, облива се вотком у којој утапа сву своју мизерију. Насупрот маси дроњака, светле бољари, феудалци који су огрезли у баханалије и корупцију и који су апсолутно незаинтересовани за било шта осим за чист хедонизам. Они путују по Европама, баханалишу се по коцкарницама и баловима где су сви заинтересовани за њихове паре док их музу уз презир, где их после изгубљене партије покера на коме су прокоцкали сво своје богатство, избацију на улицу к’о ђубре. Што се тиче војне структуре, ту је подвижништво и хероизам главна ствар, без било каквог односа спрам обичне војске, коју третира као нижу расу и коју немилице троши без било каквог промишљања. Ту је настао тај однос бахаћења у коме човек не значи ништа и у коме се све решава на масу. Сваки рат који Русија води, увек има огромне жртве и она увек побеђује противника тако што га затрпава сопственим лешевима. Хероизам и подвизи су ту једина шанса да се свој идентитет потврди и Руска војна историја је препуна хероја и подвига. Оно што она константно занемарује јесте цена која је плаћена за то да би један човек урадио оно што није могла цела дивизија, јер иста лежи мртва на бојном пољу. Над целом овом мутљавином, увек бди Православни концепт обожења свега од камена до човека, који у својој константној тежњи за имагинаријумом за неком универзалном правдом никада не омогућује формулисање јасних и недвосмислених националних интереса. Међутим, упркос свим овим колосалним мањкавостима, сама чињеница да Русија постоји као држава ствара код Руса ипак некакав систем коме се они подређују и који им омогућава да делују колико толико кохерентно и устројено. Оно шта је ставило саму Србију под мере обуздавања од стране Велике Британије, био је руски продор у току Првог Српског Устанка. Руски улазак у Србију је на тај начин идентификовао Србију као геостратешку тачку продора Руског утицаја и на тај начин су у умовима Енглеске елите били покренути планови акције обуздавања. На тај начин, све што би омогућило Русима продор и останак, постало је непријатељско и означено за елиминацију. Стратешки ослонац у овим плановима јесте подршка Турској непосредно и посредно Аустрији као највећем Енглеском савезнику на копну. Чак и тадашњи непријатељи били су искоришћени за ову сврху. Наиме, вишевековно савезништво Француске и Османске Империје била је природна једначина којом је Фрнацуска ограничавала Аустријиску претњу и тај геостратешки утицај није се променио ни након Француске Револуције. Због тога је Наполеон, 20-ог јуна 1806. године упутио писмо султану Селиму Трећем, преко свог изасланика Хорација Франциса Бастијена Себастијена де ла Порта (Oraziu Francescu Bastianu Sebastiani De A Porta ), у коме изречито захтева уништење устаника у Србији („Срби су пси које Русија држи на повоцу“). Такође, касније Хорацио је потпиривао страх код султана Селима Трећег гледе грчког питања и Хетерије, што је допринело суровим и крвавим покољима у Грчкој током Грчког рата за ослобођење. Такође Хорације је у Османску Империју донео штампарску пресу, која је служила за штампање дела Француске литературе,која је превођема ма турски и арапски. Међутим, најтежи ударац Србији задаће претече “граџанског” и “прогресивног”, Доситеј Обрадовић и Вук Стефановић Караџић. Они су у Србију поред кромпира, донели модерно. Доситеј Обрадовић је масон баш као и Вук Стефановић Караџић и њих двојца делују управо по тој, мондијалистичкој иуниверзалистичкој матрици. Друга струја која одмах улази у Србију јесте Језуитска, преко Душана Савића, који променивши име у Иван Југовић, како би избегао сукоб са СПЦ и масоном и митрополитом Стефаном Стратимировићем, оснива Велику Школу и у њој образује српску протоелиту. Душан Савић је заговарао елитистичко образовање, погодно за успостављање дисциплиноване и малобројне елите, која би временом постала аустрофилска и коначно уредила Србију тако да она потпадне под Аустријску власт након пада Османског царства. Са друге стране, Доситеј Обрадовић, делујући по мондијалистичком принципу, тежио је као толеранцији међу верама, увео концепт НАРОДНОГ, и дефинисао Србе као један народ подељен у три вере, који треба да се  уједини у једананационални мелтинг пот у коме царује рацио. Овај концепт анационалног и анти верског прогресивизма јесте пра пра почетак хуманистичке релавитизације идентитета који ће се остварити тек у Сејдињеним Америчким Државама, сто година касније. Ови лумени у својим главма бораве у фантазијским идејним световима, они не ходају земљом и не виде реалност у којој обитавају. Они су ту да уграде идеје и концепте будућности и њих садашњост а са њом и реалност не интересују. Ови моћни јебиветри јесу ништа друго до корисни идиоти који служе вишем циљу а да тога ни сами нису ни свесни. Шарлатани једном речју. И док Срби у високој школи, уче Платона, историју,математику и немачки језик, продор те исте просвећене Европе под Наполеоном у Русију, доводи до тога да Србија остане без јединог савезника, повлачењем Руских трупа назад, у домовину. Оставши без кључне војне помоћи и са инсталираном мондијалистичком елитом, образованом у прогресивном,а националном духу, Србија се нашла пред одсудним избором, 28. маја 1812. године када је у Букорешту, закључен мир између Русије и Османског царства. Руси су Србима издејствовали права иста као и пре устанка под условом да положе оружје и предају градове Османлијама. За устанике ово је обесмислило сву њихову борбу и жртве које су пале до тада. Карађорђе тада доноси одлуку да одбаци ове услове, уздајући се да ће успети да издржи Османски против удар и рачунајући на то да ће Русија изаћи на крај са Наполеоном и вратити се у Србију. Ова одлука базирана на чистој емоцији, показаће се катастрофалном за Србију, јер одбивши одредбе, Србија је себе ставила ван оквира Букорештанског мира и на тај начин, остала је сама ван сваког поретка. Ослобођена од Руске претње, Османска империја је тада почела опсежне припреме за враћање свог поретка у Србију. На граници тадашње слободне територије, скупило се четврт милиона Османских војника, број који је био једнак укупној популацији устаничке Србије са. Ова организована, добро наоуржана војска имала је само један циљ- да заувек обрише Србију и Србе са лица земље… Ма колико надреално звучало, семе мондијализма посејано је у Србији у тренутку када јој је требала сва снага, па и она ирационална, епска и она Божија, јер у реалности на њеним границама се тада налазило тачно онолико војника колико је бројала њена цела популација. И сви они, као једнан монструозни организам, били су гладни Српске крви и меса. Перјаницу те војске, чинили су управо они, које је шарлатан Доситеј сматрао србима друге вере у заносу свог имбецилног мондијалистичког шарлатанизма. Њима је заповедао, монструозни балија, Сулејман Паша Скопљак, командант Османске коњице. Позадина и логистика, артиљерија и инжењерија, такође је била елитна, али овог пута Европска и то она нај прогресивнија-Француска. Наиме, Французи су балијама, дотурили нај савременије топове, њихови инструктори су обучавали балијске артиљерце и Француски инжењерија је обучавала балије како да дижу у ваздух српске ровове. Битка на Засавици, представља кулминацију отпора устаника, и она се десила 17. 9. 1813. године. Сам бој за одбрану Србије, кулминирао је након 17 дана жестоког отпора. Без обзира на премоћ у људству и артиљерији, Османлије нису могле да пробију Српске шанчеве. Тек када су им у помоћ пристигли Европљани, који су им показали како да копају лагуме и како да се на тај начин што више приближе Српским шанчевима, пала је одлука међу браниоцима да се положај напусти. Међутим, повлачење није било могуће без одступнице, јер је на положаје Српских устаника даноноћно јуришало 15000 балија а цела Српска одбрана се састојала од 4000 људи под оружијем. Међутим тог дана, 17. 09. 1813. године Зека Буљубаша са својих 800 војника, доноси одлуку да они буду одступница устаницима. Осамсто Срба противу 15000 балија и Француза…Док су имали муниције, војници су користили ватрено оружије и када је муниција нестала, Зека Буљубаша са својих 800 војника креће у јуриш, наоружаних само хладним оружијем. У општој касапници која је настала тада, погинули су сви, и Зека Буљубаша и свих његових 800 војника, голаћа. Иницијатива је чудо, јер је овај ирационални потез тотално омео османлије и њихове рационалне и просвећене учитеље и на тај начин устаници су добили на времену да се извуку. Тако су претекли и Милош Обреновић, прота Матеја и војвода Чупић. Бизарни детаљ тих последњих дана, обележиће и свађа између Милоша Обреновића и Симе Марковића, првог Српског министра финасија, који је седео у Шапцу и чувао касу а имао је под својом командом 10000 људи под оружјем. Овај детаљ, најбоље осликава стање у коме се налазила Карађорђева Србија, где се ограничени ресурси не употребљавају сврсисходно и где јавашлук постоји до последњег тренутка. Међутим, Карађорђева Србија, јесте тема о коју би требало анализирати посебно, но ја нисам успео да скупим довољно грађе за то. Међутим чињеница да ништа није рађено на фортификацији градова, изради било каквог система одбране довољно говори о томе у ком стању је била свест Српске елите. Потом приче о хајдучији, о политичким превирањима такође говоре много о страним утицајима као и живахне расправе у Совјету јасно указују на то само што се ослободила Османског јарма, Србија није имала ни дан предаха, јер је вероватно одмах била убачена у вртлог Европске политике, растрзана између Русије и Аустрије и врло вероватно Енглеске. Сама чињеница да је Наполеон знао за Карађорђа довољно говори да је Први Српски Устанак био догађај који је Европа регистровала…са гађењем додуше. Након пробоја на Равњу, Србију је чекао пакао и дошли су дани када су живи завидели мртвима. Извештаји Аустријских постаја на Дунаву, који описују те дане, идентични су призорима из Исламске Државе данас… На примеру боја на Равњу и битке на Засавици, по први пут у Српској историји, представљена је огољена суштина Европске политике спрам Србије, која своју суштину неће мењати до дана данашњег и та суштина јесте увек била и остала-расистичка и непријатељска. Такође ова чињеница ће касније бити потпомогнута и другом која ће тек требати да роди своје отровне плодове а она лежи у чињеници да просвећена Српска елита, настала на темељима Доситејевог шарлатанизма и рационализма, ће увек тежити да рационално тумачи и брани мондијалистичке циљеве и да кривицу увек тражи у свему што је српско. Крајњи производ Доситеја Обрадовића није просвећена Србија и Срби, крајњи производ Доситеја Обрадовића јесу Јелена Милић, Наташа Кандић, Соња Бисерко и Дубравка Стојановић. Баш као и “Римту ту туки” и “Отпор” и цела граџанска, југословенско-левичарско-про Аустријско-Англофилско-Ватиканска мондијалистичка клика 90-их. Доситеј Обрадовић је својим рационализмом променио предзнак у једначини по којој је требало да буде изграђена Српска нација, стављајући минус испред свега шта је било Српско. А у том моменту, те 1813. године, СВЕ шта су Српски народ и његови устаници имали била је вера у Србију и вера да је Бог на њиховој страни. Не, они нису слепо веровали ни Русима, јер да су били Руске подгузне муве, како их Западно расистичко схватање дефинише, повиновали би се одредбама Букорештанског уговора и купили атом наде да их неће задесити оно шта их је задесило 1813. године. Данашњи Доситеји, оличени у мондијалистикњама попут Јелене Милић и Дубравке Стојановић, теже да рационализују српску историју, подвргавајући је логичкој критици. Гледајући на тај начин Српску историју, рационално и логично, Срби никада нису ни требали да се побуне јер није било рационално да они тако слаби устану на неког тако јаког. Рационално би било да се сћућуре и да трпе и да чекају да их просвећена Европа, ослободи. Било директно било путем Европејскије Османске империје, која се, гле чуда, баш тада нешто реформисала. Ово логичарење и рационализација, чине да је Први Српски Устанак ирационални чин и да је као такав негативан чин. Стога је све што је проистекло из Првог Српског Устанка ирационално и негативно. И љубав према Русима, и борба против Османлија која ће се касније претворити у геноцидни поклич који ће пратити ослобођење Србије, пардоносвајање Србије, која ће ту тежити да пороби Косово, Санџак и Македонију. Коначно, када се Српска историја гледа рационално, једини рационални закључак који се намеће јесте баш онај до кога долазе рационалне Милићке и Стојановићке а поготово Србљановићке. Да је српски идентитет и српска култура ирационална и да је стога погрешна. Да је зла, геноцидна и фашистичка. Да је опасна. Стога је рационално и оправдано, против исте се борити. Међутим, Српска култура и историја је све само не ирационална. Чак шта више она је сама суштина рационалног.Проблем је у томе, што да би се та истина носила, потребно је још нешто осим мозга, кога дотичне несумњиво поседују. А то нешто налази се међу ногама Зеке Буљубаше а то дотичне, уз све напоре, никада неће имати. Јер није Србија ОСВОЈИЛА ТУРСКУ, јер није Србија ишла по Анадолији и отимала децу од 7 година и од њих правила јањичаре, јер није Србија уводила Православље као што су Османлије уводиле шеријат…Србија је била ОКУПИРАНА територија и Срби су били робови на сопственој земљи и ни једна милост султана био он реформатор или не, не може им одузети право да сопствену земљу ослобде и освајача протерају. И имају сво право да те напоре славе и уздижу и да им се диве. Драган Томић/ПРЕВРАТ   извор:http://www.vaseljenska.com/misljenja/dragan-tomic-engleska-i-srbija-glava-1/