Београд – Академик Слободан Реметић сматра да је чисто политикантство упорно настојање бошњачких лингвиста и квазилингвиста да „докажу“ да се „босански језик“ на просторима БиХ и Србије говори вијековима и да су њиме писана нека од најстаријих писаних докумената, попут Повеље Кулина Бана. Он за Срну напомиње је да је Повеља Кулина Бана писана старосрпским језиком у касно љето 1189. године и да православна и хришћанска молитва којом документ почиње говори ко је био онај у чије је име повеља писана. „Писана је старосрпским језиком… Почиње овако: жЈа сијох, књигу писох повељом Бањов /по налогу Бановом/. Ја Радоје Дијак у име Оца и Сина и Светог Духаж …“, указује Реметић. Он наглашава да је прича о „босанчици“, заправо, највећа фама и лаж која се подмеће и указује да су бројна истраживања, иза којих не стоје српски већ њемачки и други научници, потврдили да чак на просторима средњовјековне БиХ није било ни богумила. „Највећа лаж коју подмећу јесте – жбосанчицаж. Реч је, у ствари, о српском брзопису, који је Твртко Котроманић донео са двора српске средњовековне државе у Босну. На крају, он је и крунисан у Милешеви“, истиче Реметић. Он указује да и сам Антун Матија Релковић каже: „Ваши стари јесу српски штили, српски штили и српски писали“. „Мисли на то писмо – жбосанчицуж. Она јесте на подручју данашње БиХ и Хрватске доживела неке модификације, али оне нису толике да дају карактер посебног писма“, напомиње Реметић. Према његовим ријечима, измишљање „босанског“ језика није новог датума и оно датира из времена Аустроугарске, а циљ је био да Србе одвоји од Србије. „Србе од Србије, а богами и Хрвате од Хрватске, да будемо поштени“, наводи Реметић и напомиње да се сада све понавља. „Међународни фактори опет то исто желе, само, за нас, у много неповољнијим околностима“, сматра Реметић. Он подсјећа да је велику битку за српски језик у то вријеме у Сабору предводио велики Петар Кочић. „Када се битка о језику у Сабору свела на питање да ли ће бити српско-хрватски или хрватско-српски, превладао је српски, по тада већинском народу у Босни“, подсјећа Реметић. Научни савјетник у Институту за српски језик Срето Танасић разумије жељу „Муслимана, односно оних који се данас називају Бошњацима“ да путем „босанског језика“ утврде, заокруже и изграде свој идентитет, али упозорава да нико није успио да негирањем другог народа добије нешто важно за себе. „Постојање српског народа на Балкану забележено је, не само српском руком, у континуитету од 1.000 година, на простору од Бугарске до Јадрана. Они који то негирају, заиста још нису преболели своје дечије болести“, категоричан је Танасић. Према његовим ријечима, немогуће је говорити да Срби у БиХ нису постојали и говорили српским језиком – ако се у најстаријим писаним документима налазе српска имена, ако постоје документи о српском језику, ако су сачувани уговори о пословању Срба из БиХ са Дубровником и ако је постојала српска канцеларија у Цариграду. „Мени све ово што се сада дешава заиста не личи ни на машту. Не личи ми ни на научну фантастику. Много докумената говори о присуству Срба на простору данашње БиХ и о српском језику“, наглашава Танасић. Коментаришући тврдњу бошњачког академика Ибре Пашића да је Повеља Кулина Бана писана „босанским језиком“, Танасић подсјећа да је одавно описано и јасно да та повеља припада српском писаном насљеђу. Начин на који почиње:жУ име Оца и Сина и Светог Духаж … и на завршетку када се датира јасно је наведен светац онако како се наводе свеци у српском православном календару. За сваког озбиљног ту нема дискусије“, јасан је Танасић. Он закључује да је посебно необично да се Бошњаци, „онакви какви су данас“, враћају неколико вијекова уназад и упорно својатају оно што ја настало „када народ који себе назива Бошњацима није ни постојао у историји“. www.glassrpske.com/kultura/vijesti/Izmisljanje-bosanskog-jezika-ima-cilj-da-odvoji-Srbe-od-Srbije/226223.html
